večiti mladoženja 1
25.12.2021 Portfolio

Kolumna Jovana Hadži Mrđenovića: Razni “bezobrazluci” večitog mladoženje

Kafana „Kod večitog mladoženje“ ostala mi je u lepom sećanju po raznim „bezobrazlucima“ kako smo nazvali tamošnje specijalitete. ali i po jednoj sad već čuvenoj anegdoti koju moja generacija i danas rado prepričava

Zašto se ja bavim ugostiteljstvom?

Pre nego što vam ispričam anegdotu koja me vezuje za kafanu „Kod večitog mladoženje“ osvrnuću se na pitanje koje mi često postavljaju. A ono glasi zašto sam od svih zanimanja na svetu odabrao da budem ugostitelj. Moji odgovori uvek su bili različiti zbog činjenice da ni sam nisam uspevao da nađem valjano objašnjenje na ovo, kako se čini, jednostavno pitanje.
Sva poređenja ugostiteljstva i drugih zanimanja obavezno se završavaju na štetu ugostiteljstva. Najveća ulaganja, najsporije vraćanje uloženih sredstava, problem nedostatka radne snage, potpuna neizvesnost, predugo radno vreme, odsustvo institucionalne podrške… moglo bi da se nabraja u nedogled. Kao što je bačena anatema na Srbiju isto se desilo i sa ugostiteljstvom. Celu ugostiteljsku delatnost i sve ugostitelje na stub srama je bacio jedan ministar. Iz nekih davnih vremena. Ugostitelji su za njega bili prevaranti, lopovi, kriminalci, trovači, utajivači poreza, antidržavni elementi. Svi su znali da to nije baš tako, a znao je i taj ministar, ali anatema je bačena.
I tako sam ja i dalje u potrazi za najvećim razlogom što se bavim ovim poslom. Pre nekog vremena pročitao sam u novinama naslov: od ljudi rođenih u znaku vodolije, po najnovijim istraživanjima, samo 13% njih su normalni. Kao ponosni nosilac ovog horoskopskog znaka najzad saznadoh šta me gurnulo u ugostiteljske vode. Ugostitelji rođeni u drugom horoskopskom znaku neka sami istraže svoj slučaj. Inače moj odgovor je isti odgovoru jedne dame iz čuvene kafanske anegdote koju ću podeliti sa vama…

2 Večiti mladoženja

Koliko je riba stara…

Priča započinje na najlepšem delu Crvenog krsta, u ulici Jovana Rajića br. 3. Na tom mestu ugnezdila se stara beogradska kafana, poznata po staroj klijenteli ovog grada, prvenstveno zanatlijama. Nudila je 20-ak kuvanih jela kao i specijalitete sa roštilja. Imala je i lepo ime „Kod večitog mladoženje“. Kafana je bila svetla, čista i komforna. Voleli smo da je posećujemo zbog takozvanih „bezobrazluka“, škembića, kavurme, teleće glave u škembetu. Jednom prilikom, u vreme sankcija, na vratima kafane pojavio se moj drug Mikan koji je bio beskrajno duhovit i šarmantan. Mda kabast i nemarno obučen. Došao je u društvu izuzetne dame. Bila je sve ono o čemu mi obični smrtnici sanjamo: visoka, elegantna, besprekorno obučena, a oči kao dva gorska jezera. Mikan je nehajno mahnuo svima i poslao turu pića, ručao sa damom, a ona je platila račun i napustili kafanu u oblaku savršenog ženskog parfema. Izvirili smo svi da vidimo kako dama odvozi Mikana u najnovijem BMW-u.
Nastavili su da dolaze na ručak i Mikan je slao ture, dama je sve plaćala, a mi smo zahvaljivali. Mikan je postajao sve bahatiji, a ona sve zanosnija. Ali, jednog dana dama je ustala od stola, podbočila se i prozborila dovoljno glasno da je svi čujemo:
„Slušaj, Mikane, znaš li kakvog čoveka ja imam, lep kao Apolon, uspešan i bogat, sve što imam je njegova zasluga, a što se tiče muškosti, ti i ja pa još jedna ženska bili bismo mu za dezert“!
Mikan se malo zarumeneo i odvalio:
„Pa šta tražiš sa mnom onda?“
Lepotica je slegla ramenima i tiho izustila:
„Otkud znam!“.
Ustala je od stola uredno je sve platila, nama ljupko odmahnula i otišla u legendu. Mi smo izašli za gracioznom lepoticom kao popišani.
Na vratima kafane Cigani iz Ritopeka prodavali su živu babušku. Jedna bakica prišla je koritu i upitala:
„Koliko je riba stara?“
Prodavac je odgovorio:
„Gospodžo, mislim, riba je još živa“.
„Vidim, vidim“, odgovorila je baka i nastavila:
„I ja sam živa nego pitam koliko je stara?“.
Život je nastavio da se valja ulicama grada…

večiti mladoženja

I posle svega – kafana

Na kraju, pored svih teškoća ipak je kafana donela i mnogo lepih stvari! Ovakvu lepezu ljudi kakvu sam upoznao u svojoj i u nekim drugim kafanama, nikada niti u jednom poslu ne bih mogao da sretnem. Mnoga životna prijateljstva su rođena i mnogi ljudi su obeležili moj život, a da to u prvom susretu nisam mogao ni da naslutim. Sa 21 godinom sam ostao bez oca i sazrevao sam uz svoje goste. Na mene su više uticali Pižon Golubović i Momo Kapor, više pametnih stvari sam čuo od Bate Stojkovića nego od svog oca, od koga sam bežao zbog njegove strogoće. Za mene najvažnija stvar koju mi je doneo Tabor, jeste upravo to što mi je omogućio porodični sklad. Voditi porodični biznis je teška rabota, ali ako je čovek normalan i drži do pravih životnih vrednosti onda rad sa svojom porodicom može samo da vas ojača. Na svemu tome sam zahvalan svojoj kafani i poslu kojim sam se bavio ceo život.

Joca Tabor tv emisija

JOCA, OD POSEBNOG KOVA

Od kakvog je vodolijskog kova naš dragi Jovan Hadži Mrđenović pokazuje i činjenica da je ovaj tekst pisao iz bolničke postelje. Možemo samo da mu poručimo da smo neizmerno zahvalni što ga znamo i što nas smatra prijateljima. I ozdravi dragi Joco, pa dolazimo na pasulj.

AUTOR: HADŽI JOVAN MRĐENOVIĆ

FOTO: HADŽI JOVAN MRĐENOVIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

još iz kategorije