Sezar Ric – kralj hotelijera, hotelijer kraljeva!

Mali veliki Švajcarac, kralj hotelijera, hotelijer kraljeva, Sezar Ric je kao trinaesto dete iz siromašne porodice dostigao sam vrh luksuznog hotelijerstva. Da život piše romane potvrđuje i životna priča Sezara Rica. Nije lako poverovati da je čovek, koji je postao sinonim luksuza, potekao iz siromašne seoske švajcarske porodice. Rođen je 1850. godine u Švajcarskoj, kao trinaesto dete u porodici. Još kao dečak je počeo da radi kao konobar kod jednog gostioničara u Birgu koji ga je svakodnevno kritikovao.

„Moraš imati nos za gosta, a ti to nemaš!“, rekao je gostioničar Sezaru Ricu dok je kao dečak radio kod njega kao konobar

„Nikada ništa neće biti od tebe u ovom poslu. Za rad sa ljudima je potrebna posebna veština. Moraš imati nos za gosta, a ti to nemaš“, zabeležio je u svojim memoarima Ric. Moguće da su baš i ove reči bile dodatni motiv na putu ka vrhu. Kao sedamnaestogodišnjak dolazi u Pariz i zapošljava se u jednom malom hotelu, gde radi poslove najnižeg ranga – glancanje podova, čišćenje obuće gostiju i sličnost. Međutim, njegova izrazita sklonost ka komunikaciji sa ljudima, omogućila mu je da brzo napreduje. Prelomni momenat u njegovoj karijeri vezuje se za mesto pomoćnog konobara u mondenskom restoranu Voison, gde su u to vreme svraćali Sara Bernar, Žorž Sand, Aleksandar Dima Mlađi. Ricovo umeće komunikacije nije moglo da ostane nezapaženo. Poznati su tražili da ih baš on uslužuje. U kojoj meri je umeo da pronikne u psihologiju poznatih i slavnih ličnosti, govori činjenica da je usluživao princa od Velsa, nemačkog cara i prestolonaslednika, belgijskog kralja, ruskog cara i caricu, italijanskog kralja, dansku princezu.

Grejanje na ciglu

1872. godine postaje šef sale restorana u hotelu Splendid koji je u to doba važio za najluksuzniji. Opet biva okružen bogatašima i poznatim ličnostima i opet je uspeo da sklopi još jednu kockicu u mozaiku budućeg uspeha. U zimu 1873. započela je njegova zapanjujuća karijera u hotelskom menadžmentu kada je preuzeo vođstvo restorana u Grand Hotelu u Nici. U isto vreme radio je kao menadžer u hotelu Rigi Kulm u Švajcarskoj. Tamo se dogodio incident koji mu je umnogome pomogao da napreduje. Naime, centralno grejanje u hotelu se pokvarilo i bilo je neopisivo hladno u sali za ručavanje, a četrdesetak gostiju je stizalo na ručak. Ric je momentalno premestio stolove u manje salone, promenio je jelovnik izbacivši sva hladna predjela i jela i ubacio toplu, prijatno zaljućenu, supu. Vrhunac genijalnosti je bilo što je zagrejao 40 cigli, umotao ih u flanelske peškire i postavio ih na tabure svakome gostu. Igrom slučaja, među gostima je bio i Maks Fajfer, idejni tvorac Grand National hotela u Lucernu koji je zabeležio Ricovo ime u svoj notes. Zatim su usledile sezonske selidbe, obično dva puta godišnje na relaciji Azurna obala i mondena zimovališta u Švajcarskoj. Godine 1878, po preporuci Maksa Fajfera, postao je upravnik Grand Hotela National u Lucernu i na istom je položaju, paralelno, bio u Grand Hotelu u Monaku do 1888. Pionir u razvoju luksuznog hotelijerstva, znao je privući bogate kupce, a do sredine 1880-ih Grand Hotel National u Lucernu stekao je reputaciju najelegantnijeg hotela u Europi.

Preporod hotela Savoy

Ako ste se ikada pitali ko je smislio slogan: „Gost je uvek u pravu“, odgovor je upravo Sezar Ric. Njegov kodeks, koji je decenijama usađivao svojim zaposlenima, glasi:

„Videti sve bez gledanja, čuti sve bez slušanja, biti pažljiv bez ponižavanja, predvideti bez drskosti. Ako se gost požali na jelo ili vino, odmah ga sklonite i zamenite. Bez pitanja“

Prema rečima njegove udovice, bio je pionir higijene i čistoće u svojim hotelima. Izbacio je teške draperije i tabete i zamenio ih perivom bojom i lakšim perivim tkaninama. Godine 1887. Ric je kupio Hotel de Provence u Kanu i hotel Minerva u Baden-Badenu. U toj famoznoj nemačkoj banji rezervisanoj samo za bogate, otvara restoran Conservations Haus sa legendom kulinarstva Ogistom Eskofijeom. Ubrzo stiže poziv iz Londona i njih dvojica prelaze u hotel Savoy na pozicije glavnog menadžera i šefa kuhinje. Savoy je u to vreme jako loše poslova koji je u to vreme jako loše poslovao. Ric je sastavio ono što je opisao kao „malu vojsku hotelskih ljudi za osvajanje Londona“. Savoy je pod Ricom odmah doživeo uspeh, privlačeći uglednu i bogatu klijentelu uključujući britansku, kao i ostale evropske kraljevske porodice. Prema istoričarima gastronomije tog doba Savoy duguje uspeh genijalnom Ricu i njegovom briljantnom kuvaru Eskofijeu koji je Engleze upoznao sa suptilnošću i delikatnošću francuske visoke kuhinje. Za vrhunac Ricove karijere smatra se momenat kada je 1898. godine u centru Pariza (Place Vendôme), otvorio luksuzni hotel Ritz sa 60 soba po najvišim standardima tog vremena i vrhunskom ugostiteljskom uslugom. Od otvaranja, pa sve do danas hotel je obavezna stanica za sve pripradnike džet-seta.

„Gde je Ric, tu sam i ja“

Prestižni i česti gosti hotela su između ostalih bili kralj Edvard VII, zapamćen po rečenici: „Gde je Ritz tu sam i ja“. Zatim, Ernest Hemigvej, Konrad Hilton, Marsel Prust, Koko Šanel kao i mnogi drugi. Sezar Ric je bio veoma svestan značaja odnosa sa javnošću u ugostiteljstvu. Takođe je bio poznat po svom dobro održavanom izgledu, besprekornom oblačenju, izvanrednom memorijom, njuhom za inovacije, ali i improvizacijama na licu mesta.

„Nikada ne reci ‘ne’ kada gost nešto traži, čak i ako traži da mu skinete zvezdu s neba. Uvek možete pokušati, a u svakom slučaju ima dosta vremena da se naknadno objasni da to nije bilo moguće učiniti“

Ime Sezara Rica je do danas ostalo simbol vrhunskog kvaliteta, a nakon hotela u Parizu, otvorio je hotele u Lisabonu i Bostonu, kao i Ritz-Carlton u Londonu. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, 1914. godine, narušenog zdravlja Ric odlazi u Švajcarsku. Nakon četiri godine od povratka u svoju domovinu, Sezar Ric umire u švajcarskom sanatorijumu, zapamćen kao najslavniji svetski hotelijer i restorater i genijalni stvaralac.

Nakon njegove smrti, nemački nedeljnik Die Welt je napisao: „Ideja grand hotela nikada neće nestati iz svetskog hotelijerstva, jer se moderna hotelska industrija neće usuditi da negira njegovo veliko delo, jer će značenje i ideju grand hotela večno vući lokomotiva zvana Sezar Ric.“

GRAND HOTEL

Samo hotel koji je imao najmanje 50 soba lux kategorije, rustični i raskošni enterijer, najbolju opremu, vrhunsku uslugu i izuzetnu hranu mogao je poneti naziv grand hotel. Koliko je ideja grand hotela opravdana i vredna govori činjenica da se danas, posle toliko vremena, pod strogim nadzorom institucija za zaštitu spomenika kulture, u Londonu i Parizu vrše adaptacije istoimenih hotela, izgrađenih po standardima nikog drugog do Sezara Rica.
Od druge polovine 19. veka, pa sve do Prvog svetskog rata grand hotel je kao luksuzan, dobro organizovan i uzoran tip hotela u potpunosti ispunio dva osnovna zadatka:
1. unapredio je ugostiteljsku ponudu, organizaciju, kvalitet usluga i podigao na visoki stepen rentabilnosti poslovanja hotela, koja se više ne može ostvariti jer su ondašnji hoteli ovog tipa poslovali u drugim istorijskim i ekonomskim uslovima;
2. postao je mesto koje je važilo za prvi izvor informacija tj. u nedostatku medija kakve današnjica poznaje grand hotel je funkcionisao i kao važan izvor za dobijanje najnovijih vesti i drugih informacija iz oblasti politike, ekonomije, bankarstva, kulture, književnosti, umetnosti, ali i poslovnih i ostalih informacija sa tržišta investicija.
Gosti hotela bili su manja, povlašćena, veoma bogata i moćna grupa ljudi tzv. savoir vivre – plemstvo, industrijalci, umetnici, bankari i sl. Zahvaćena promenama nakon Drugog svetskog rata, evropska aristokratija nije imala istu ulogu i važnost kao nekada, pa je takav tip specijalnog gosta grand hotela lagano, ali sigurno izumirao.

RICOV LEGAT

Kao hotelijera, Ricova prednost je bila njegova sposobnost da razume i zadovolji potrebe bogatih kupaca, a to je zajedno sa njegovom gorućom željom da izgradi hotelsko carstvo dovelo do toga da je postavio temelje onoga što će postati poznato kao luksuzno gostoprimstvo.
Prvi shvata važnost i uticaj svetla i dekoracije na komfor hotelskog prostora, higijena je morala biti besprekorna, posluga izvrsna, ormari u sobama prostrani, posteljina lagana, toplih boja, lagana za pranje, prekrivači presvučeni navlakom. Smatrao je da elegancija i apsolutna udobnost moraju biti cilj svakog dekora u hotelijerstvu. Bio je inovator i veliki poznavalac ljudske psihe. Izbegavao je odsjaj električnog osvetljenja, kao i kako na najbolji način istaći ženski ten, haljinu, nakit…. Ric je radio neumorno da usavrši osvetljenje u Parizu pre otvaranja hotela, a o tome piše njegova supruga Mari Luiz. “Sezar je hteo da se dame koje večeraju u njegovim restoranima osećaju opušteno, i znao je da će tako osećati tek kada bude dao sve od sebe”. Dodaje da je Ric satima isprobavao različito obojeno osvetljenje, dok nije došao do rešenja koje je nazvao delikatna roze kajsija.