Radna biografija šefa Miloša Tadića: Sa Čukarice do Arabije, preko Malte i Vijetnama!

Radna biografija šefa Miloša Tadića ispunjena je koliko i njegov pasoš pečatima. Od mladića koji je počeo za grilom u Žarkovu, pa do angažmana na kraljevskom dvoru u Saudijskoj Arabiji, prošlo je jedno punoletstvo, a želja za usavršavanjem i ljubav prema kuvanju ne prestaju

Katar – kulturološki šok

Dok je u Žarkovu okretao prve komade mesa na roštilju, verujemo da ni sam nije mogao da pretpostavi gde će ga ljubav prema kuvarstvu odneti. Šef Miloš Tadić nam u razgovoru otkriva da se preokret, a samim tim i početak putešestvija, desio, kao po običaju, slučajno.
„Našao sam na internetu oglas da agencija ‘Kouzon’ traži kuvare za Katar. Kratko sam razmišljao i odlučio sam da probam. Vodila me je želja da upoznam novo podneblje, kulturu, da naučim nove veštine, drugačija jela i najvažnije da razvijem sebe. U to vreme, domaći pristup gastronomiji bio je poprilično staromodan, a ja sam želeo više i bolje”, započinje priču šef Miloš.
Miloš je na posao čekao skoro godinu dana, koji su podrazumevali intervju, preko sređivanja papirologije, ali kako sam kaže, isplatilo se čekati.
„Danas je mnogo lakše otići u inostranstvo. Internet je preplavljen ponudama za posao, a i naši kuvari su podigli nivo svog rada”, kaže šef Miloš, dodajući da je Srbija puna talentovanih kuvara koji imaju ogroman potencijal, a mlade podržava u tome da se oprobaju u inostranstvo. Tvrdi da će im to biti veliko i krajnje korisno iskustvo.
Kada je stigao u Katar, očekivano, šef Miloš je doživeo kulturološki šok:
„Bukvalno je bio vau! Novo okruženje, novi sistem rada, pravila, potpuno drugačiji mentalitet, ali ono što mi je bilo najveće iznenađenje jesu ukusi. Daleko jači i intenzivniji nego što sam navikao kod nas”.

U daljem razgovoru otkriva nam da su ljudi s kojima je radio dolazili iz svih krajeva sveta. Dakle, mešavina svih kuhinja. Zajedničko im je bilo to da su se svi držali striktnih pravila, a zauzvrat su dobijali adekvatnu nadoknadu, kao i poštovanje.
„Iznenadilo me je što sam uglavnom pripremao internacionalnu hranu, najviše italijansku ili francusku. Naravno, bilo je tu i njihovih tradicionalnih jela, koja su nam vrlo bliska, jer smo i mi, posredstvom turskog uticaja, upoznati sa bliskoistočnom kuhinjom. Recimo, baklava je tamo vrlo cenjena. No, moram dodati da je njihov ukus malo drugačiji od naših, a to je posledica začina koji njima odgovaraju, a koje mi ne koristimo u našoj kuhinji.”

Malta – Vijetnam – Hrvatska

Prateći Miloševa putovanja, preselili smo se na Maltu. Kako smo dosad saznali od brojnih mladih kuvara, Malta nije baš obećana zemlja za rad, pa smo to rešili da proverimo s Milošem.
„Malta je zemlja sa najviše sunčanih dana. Mala zemlja sa puno prilika. Sve zavisi ko šta želi, koliko je uporan i koliko je mentalno jak. Možete da radite i za 5,5 evra na sat, a možete imati dnevnicu od 12 evra. Sve to opet zavisi od vas samih”, kaže Miloš.
Kao grom iz vedra neba, Milošu se dogodio Vijetnam. I ovoga puta krivac je globalno selo zvano internet, ali sad nije on tražio posao, već mu se samo nudilo da bude šef kuhinje i instruktor za zapadnu kuhinju.
„Radio sam u ‘Vinpearl’ hotel grupaciji koja pripada najbogatijem Vijetnamcu, Pham Nhat Vuongu, inače 344. na Forbsovoj listi. Utisci su pomešani. Pitaćete zašto… Zato što je Vijetnam u tom trenutku tek počeo ekonomski da se razvija. Jezička barijera je veoma izražena. Slabo govore engleski i uopšte nemaju profesionalni pristup poslu. Oni bi da odrade svojih osam sati i da idu kući. U kuhinji to tako ne ide – radni dan može trajati i po 18-19 sati. Sa druge strane, zemlja je jako lepa, ljudi su prijatni i srdačni. Hrana je zanimljiva jer jedu sve i svašta. Njihova kuhinja je brza. Uzmete vok, vodu ili ulje, ubacite meso, povrće, so, šećer, korijander obavezno i – začas je gotova supa. Šalu na stranu, nešto jesam naučio, ali ne previše – jer uglavnom sam bio zauzet kontrolom kvaliteta jela, organizovanjem treninga. Šta da vam kažem kad smo u sezoni od šest meseci posluživali oko 1.500 gostiju dnevno, pa pomnožite to sa tri obroka. Ostalih šest meseci posao bi se prepolovio.”

Interesovalo nas je da li je tokom rada u inostranstvu u menije ubacivao i jela našeg podneblja.
„Na Bliskom istoku hrana je prilagođavana isključivo njihovom ukusu, dok sam u Vijetnamu svake nedelje priređivao srpsko sveče. Jedan deo švedskog stola bio je s našim jelima. Prasetina, ražnjići, ćevapi, gulaši, paprikaši, punjene paprike, šopska salata. Na taj način sam gostima približio našu kuhinju i moram vam reći da su to jako lepo prihvatili.”
Šefu Milošu je potom opet došlo vreme da pakuje svoje kofere, jer mu ni Vijetnam više nije predstavljao profesionalni izazov. Vraća se na Maltu, gde je dobio posao da vodi dva hotela i sedam restorana.
„Sve je išlo savršeno dok se nije desila korona, koja je, kao što svi znamo, potpuno osakatila ugostiteljstvo i mnoge sjajne ljude ostavila bez posla. Pošto je na Malti proglašen lokdaun, uhvatio sam let za Srbiju, a iz Srbije sam otišao u Istru, gde sam dobio ponudu da budem šef kuhinje. Sa vlasnikom sam ostvario odličnu komunikaciju i napravili smo dogovor da radimo partnerski. No, korona je nezaustavljiva, Hrvatska se zatvara. Ipak, plan je da restoran počne sa radom u maju ove godine. Nadam se da će se to i desiti…”

Jedan poziv menja sve

Šef Miloš ostaje bez posla, ali kao što biva u pesmi, jedan poziv menja sve. Poziv dobija od predsednika svetske kulinarske organizacije Tomasa Guglera, on ga poziva da dođe u Saudijsku Arabiju da radi projekat za kraljevsku porodicu.
„Radio sam na privatnom ostrvu u Crvenom moru, dvadesetak minuta vazdušnom linijom od Hurgade. To je high class standard. Od protokola do pripremanja i serviranja hrane. Gosti su bili kralj, prinčevi, najbogatiji Saudijci, princ El Valid bin Talal, engleski, indijski bogataši, svetska elita tog sveta. Radio sam u restoranima sa tri Mišlenove zvezdice kod šefa Danija Garsije i poznatog američkog šefa Majkla Majna. Slow food, su-vid, sve tehnike smo koristili, a od namirnica samo prvoklasne kavijare, guščje džigerice, kobe govedinu, najkvalitetniju tunu, plodove mora…”
S obzirom na dosadašnje iskustvo, nameće se pitanje kakav je bio odnos poslodavaca prema njemu. Nije svejedno otići na drugi kraj sveta ne znajući šta vas tamo očekuje. Šef Miloš ima vrlo pozitivna iskustva.
„Sve je bilo profesionalno i korektno. Uvek je ispoštovano sve što sam ugovorom dogovorio. Čist račun, duga ljubav.”
Za kraj ovog prvog susreta sa šefom Milošem Tadićem, upitali smo ga da li planira da i gosti u Srbiji uživaju malo u njegovoj hrani. Ili će nam se vratiti kao penzioner, kada još nekoliko puta obiđe planetu.
„Što da ne. Radio bih u Srbiji ako se nađe poslodavac koji bi bio na istoj liniji razmišljanja kao i ja. Ima i u Srbiji sada dosta prostora za napredovanje.”
Kao svoje uzore, šef Miloš Tadić navodi svetska imena poput Marka Pjera Vajta, Gordona Remzija, Danijela Hama i Hestona Blumentala. Pitali smo ga šta bi od svakoga od njih „ukrao”?
„Uh, svi su oni posebni na svoj način. Marko – old school, disciplina i posvećenost, Gordon Remzi je pojam kako od svoje profesije napraviti imperiju i bogatstvo. Od Hama bih prisvojio savršenu kombinaciju ukusa, dok je Heston Blumental pojam kreativnosti i ideja”

Poruka mladim šefovima

Upitali smo šefa Miloša i koji savet bi dao mladim kuvarima koji bi želeli da krenu njegovim stopama i postanu VIP šefovi.
„Učite, usavršavajte se, istražujte nove ukuse i kombinacije. Težite uvek najvišem cilju, a na tom putu poštujte kuvare koji imaju više iskustva jer ćete se danas-sutra naći u istoj poziciji da vi vodite neke mlade i ambiciozne kuvare željne dokazivanja. Verujte, uspeh neće izostati. Raditi u inostranstvu nije lako, ali nigde nije lako. Sav trud koji uložite na kraju će se isplatiti. Zarada zavisi od pozicije koju imate i svaki početak će uglavnom podrazumevati niže pozicije koje su uvek malo plaćene. Ali strpljenje i kvalitet će vam doneti konstantno napredovanje, a to će pratiti i konekcije s ljudima koje će vam mnogo značiti prilikom sklapanja novih poslova. Da bi se sve to složilo, potrebno je da tokom rada postanete prepoznatljivi. Dobro, ne možemo svi biti Gordon ili Marko, ali prepoznatljivost i kulinarski identitet su svakako neophodni. A tako slede i jako dobre cifre.”

Portfolio

Miloš Tadić je rođen u Beogradu, odrastao na Čukarici, a svoje detinjstvo proveo je uglavnom kod dede i babe, koja je i zaslužna što je zavoleo kuvarstvo. Godine 1997. upisuje Ugostiteljsko-turističku školu u Jug Bogdanovoj 1997, koja je po njegovim rečima jedna od najjačih škola te vrste u Srbiji. Prvi posao mu je bio u restoranu „Mavijan” u Žarkovu, gde je radio kao gril-majstor. Zanimljivo je da je jedan od retkih kuvara koji u vojsci nije bio u intendaturi, već je šporet zamenio haubicom. Posle vojske radio je u Budvi, a potom se otisnuo u beli svet, dospevši u Katar i restorane „Mado” i „Fromage”, zatim na Maltu u restoran „Castelletti” i hotel „Beach Garden”. Nakratko se vraća u Srbiju, gde radi u kuhinji hotela „Hilton”, a zatim odlazi na Daleki istok, gde dobija angažman u hotelu „Vinpearl” u Vijetnamu. Nakon toga, vraća se na Maltu, sada u „Hugo’s hotel”, a zatim ulazi u partnerstvo s restoranom „Rimini” u Hrvatskoj. Sledeća stanica ovog svetskog kuvara je Saudijska Arabija, gde je VIP šef za kraljevsku porodicu, fudbalski klub „Al Hilal” i dva restorana „Nammos Mykonos” i „Ninive”.
Kako saznajemo šef Miloš se vratio na ove prostore i trenutno radi u restoranu hotela Amadria Park u Opatiji.