Joca Tabor, Priče iz kafane: Miša Gvozdeni – duša Dunava i ovčetina kao sa vilinskog točka u kafani “Brane”

Dragi kolumnista hadži-jovan mrđenović i u ovom broju zaintrigiraće čitaoce kroz dve sjajne priče. upoznaće nas sa alaskim životom čuvenog Miše Gvozdenog, a potom otkriva specijalitete iz istorijski poznatog sela Štubik i tamošnje kafane “Brane”.

Ribe je lovio na svaki mogući način

Vest da imam samo pet dana da napišem kolumnu za sledeći broj zatekla me je u nacionalnom parku “Lepenski vir”. Pošto sam ovde zatečen, odavde ću i da počnem. Ispričaću vam priču kako je mali, običan čovek postao legenda. Junak ove priče je Miša Pešut, poznatiji kao Miša Gvozdeni. Bio je Miša oduvek onako, na svoju ruku. Radio je u životu samo ono što je voleo. Zaradio je ukupno 26 dana radnog staža upisanog u knjižicu. Rešio je da se u nastavku života bavi ribama i knjigama. Ribe je lovio na svaki mogući način, koristeći sve tehnike. Knjige je prodavao i “tamanio”. Svaku bi prvo pročitao pa tek onda prodao. Živeo je životom vuka samotnjaka.

Mića Đaković je ceo život voleo Mišu

Njegov verni drug i večita podrška bio je još jedan neobičan čovek koji je svoju slobodu stavljao ispred svega. Njegovo ime je Mića Đaković, prijatelj koji je Mišu Gvozdenog velikodušno primio u svoju prikolicu u Lepenskom viru, zatim i u svoju kuću sagrađenu na istoj lokaciji. Svima su bili simpatični, kao oni Mapetovci iz lože. Mića je imao svoj servis u Beogradu. Ceo život voleo je Mišu i bio je spreman da učini sve za njega, s druge strane Miša Gvozdeni živeo je u svom svetu i ljudi su ga voleli, dame naročito. Vodio je računa o oblačenju, svirao je gitaru i lepo je pevao. Kao lirska duša pisao je i pesme, s vremena na vreme, nekako u potaji. Krio ih je u nekoj svesci i nije ih nikome čitao. Možda je tu sklonost ka poeziji smatrao ličnom slabošću, a možda se plašio podsmeha ribara koji znaju da budu baš surovi. Prema klincima bio je pažljiv i pokazivao je veliko strpljenje. Zbog toga su deca željna tog pustolovnog života često bežala od kuće i dolazila kod njega. Miša ih je učio veštinama ribolova ali i tajnama života. Mnogima je pomogao da postanu i ostanu dobri ljudi.

„Obuci se dobro, pa da izađemo na vodu“

Inače, Mišu Gvozdenog upoznao sam u Lepenskom Viru. Bio sam mu gost a on me je u početku samo „skenirao“. Pričao je malo. Miša je spremao ručak toga dana a ja sam ga nešto zapitkivao. Onda se iznenada “otkravio”.
“Idi obuci se dobro, pa da izađemo na vodu”, rekao mi je, a ja sam bio ushićen kao dete – idem na vodu! Obukao sam se filmskom brzinom. Bio sam ubeđen da je mnogo garderobe na meni i bilo me je pomalo sramota. Krenuli smo čamcem u odiseju. Prvih 200 m bilo je baš lepo, ali onda nastaje pakao! Voda je kuvala kao u kazanu, a košava je sekla kao stotine žileta. Uvlačila se nekako ispod odeće. Talasi su po mom viđenju bili toliko ogromni da sam se grčevito držao za ivicu čamca. Ruke su počele da mi se smrzavaju. Ko nije osetio dunavsku košavu na svojoj koži taj ne zna šta je hladnoća. Najzad Greben! Ogromna stena. Dunav pokazuje svoje ćudi. Miša zabacuje varalicu. Dok se ja i dalje s obe ruke držim za čamac, on stoji kao da je na suvom. Kakva hrabrost! Podiže u tom trenu žustro obe ruke. Smuđ! Baš lep. Gvozdeni mi nešto govori ali od huka vode i vetra ne čujem ništa.
Prilazi i kaže: “Imamo večeru!”.
“Možemo kući, ako ti nemaš ništa protiv?”, upitno mi se obratio.
Uspeo sam da kriknem: “Idemo!”.
Konačno, kopno. Jedva sam izašao iz čamca, kao robot. Mislim da je Miši bilo žao kad me video našta ličim.

Otišao je tiho i hrabro

Nakon toga videli smo se još nekoliko puta. Zavoleo sam ga svojski. Otišao je Miša u večna lovišta, iznenada, tiho i hrabro, kao što je i živeo. Neki alasi su mi se kleli, nakon nekoliko tura, da u vreme punog Meseca viđaju Mišu Gvozdenog na Grebenu kako tiho razgovara sa Dunavom i ribama.
Ovde priči nije kraj. Miša je otišao ali ostali su klinci i najagilniji među njima, “mladi lav”, Milan Panić, dečko u punoj snazi. Iako mlad već je stvorio ime i karijeru. On je organizovao svoje istomišljenike i okupio ih sa idejom da organizuju memorijalni varaličarski turnir koji nosi naziv “Miša Gvozdeni”. Milan Panić kaže da je Mišu smatrao svojim drugim ocem i nije hteo da takav čovek ode u zaborav. Ovo je bila četvrta godina održavanja turnira. Okupio se silan svet. Bilo je preko 130 takmičara. Prijavilo se mnogo više ali nijedan ugostiteljski objekat nije mogao da primi više od 150 gostiju. Mene je oduševila organizacija. Došli su ljudi iz cele Srbije. Milan je bio pravi domaćin. Ugledna firma Formaks, podelila je silne nagrade. Stasavaju neki novi klinci. Najmlađi učesnik imao je samo 8 godina. Ovo je preraslo u najveće varaličarsko takmičenje u našoj zemlji. Formaks je doveo svoj zlatni fideraški tim koji se okitio zlatnom medaljom, onom svetskom i time svrstao ribolovce “rame uz rame” s našim odbojkašicama i strelcima. Toliko iz lepog Donjeg Milanovca, grada koji je bio jedan od dva najsunčanija grada stare Jugoslavije.
Posebnu zahvalnost dugujem prijatelju Mići Đakoviću, s kojim se družim punih 50 godina. On je nezamenjlivi deo ove priče.
Naučio sam dosta od ovih ljudi. Mladi Milan Panić otišao je iz roditeljske kuće i privatne firme u beli svet. U sunčanoj Španiji uspešno vodi kamp koji pruža usluge pecarošima iz celog sveta, na znamenitoj reci Ebro. Pored toga, okupio je ovde značajnu ekipu sledbenika kojima je on prozor u svet.

Kafana „Brane“ u Štubiku

Nije bilo dileme gde ćemo Mića i ja proslaviti još jedno viđanje. Uputili smo se ka znamenitom srpskom selu Štubik i kafani „Brane“. U ponosnom Štubiku danas živi oko 600 duša. Selo poseduje osnovnu školu i kako se priča, broj đaka se povećava. Ono što se smanjuje je broj kafana. 1990. Bilo je 5 kafana, a tad se otvara i šesta, čuvena kafana “Brane”, koja je jedina “pretekla”.
Inače Štubik je poznat u našoj istoriji kao mesto u kom se za vreme Prvog srpskog ustanka 1807. godine odigrala čuvena bitka koja je sprečila prodor Turaka ka Poreču, današnjem Donjem Milanovcu, Braničevu i Beogradu. Bitka je čuvena i po tome što je na srpskoj strani prvi put ratovala hrabra Ruska vojska kojoj je zahvalni narod podigao spomenik. Naime, u dvorištu škole “Hajduk Veljko” nalazi se spomen-kosturnica pedeset ruskih vojnika koje redovno obilaze potomci.
Ovaj kraj je pomalo mističan i u njemu ljudi još uvek praktikuju stare običaje vezane za krštenja, krsne slave i sahrane, magijske radnje, kolektivno skidanje čini i svakojaka druga čuda. Bio je poznat po prelima i poselima kao i po jednom interesantnom običaju, “strndžanju”, odvođenju devojaka u mrak, a kasnije njihovu međusobnu razmenu kao neku vrstu predbračnog ispita. Devojke nisu neuke stupale u brak. Običaj je poživeo negde do 1960. god. U Štubiku još uvek kruže priče o misterioznom svetu vradžbina i vampira, o dodolama i kletvama. U selu postoji i spomenik podignut žrtvama Prvog svetskog rata i Balkanskih ratova 1912-1920. god. Na ovom mestu sahranjeno je 250 žrtava u zajedničkoj grobnici. Oslobodioce po proboju Solunskog fronta vodio je francuski general Gambet, kako bi se sprečila osveta Srba prema Bugarima koji su ovde počinili velika zverstva.

Kuhinja bi mogla da posluži 500 gostiju

E sad je dosta istorije i običaja. Konačno smo u kafani “Brane”. Dočekuje nas ljubazni domaćin Mića Lazić, naslednik imena i tradicije poznate porodice Branislava Lazića. Mića nas odmah uvodi u kuhinju koja je impresivne kvadrature, čista i lepo opremljena. Osoblje pedantno, doterano i lepo raspoloženo. Atmosfera koja uliva poverenje. Kuhinja bi mogla da posluži 500 gostiju, što je retkost. Mića nam otkriva da je kafana otvorena 1990. godine. Otac je bio učitelj, majka bankarski službenik, deca mala. Majka ostaje bez posla i otac rešava da pravi bakalnicu. Komšija Šiško, kasapin, koji je tada bio poznat po odličnim kobasicama, predlaže da zajedno uđu u posao. Brane popušta i pristaje. Izbacuje police, rafove, gondole i tezge… počinje posao. Ali kako to obično biva, ortačka kobila kreće da hramlje nakon 6 meseci i tad se Šiško i Brane razilaze.
Kafana “Brane” postala je čuvena po ovčetini na žaru. Čuo sam bar 10 verzija kako to Brane priprema, te bari je, te kuva, te šuri ovcu, te drži je u travama, te drži ovce u čuvenoj “Rajskoj pećini” i to bira kad je mlad Mesec. Mića kaže da tu nema neke tajne:
“Moj deda je za rezidbu vinograda klao ovcu. Primetio je ako ovcu ispeče na žaru da je ukusnija i mekša.”
Od ideje do finalnog proizvoda, ovčetine na roštilju, dug je put. Probao sam ovčetinu u kafani… Mići i Branetu ne verujem ništa! Mislim da oni peku meso na nekom vilinom točku ili je peku na Suncu jer samo tako može da bude ovoliko ukusna!

Sve teže je naći dobro uzgajanu ovcu

Na sto su pristigle đakonije. Domaća pogača iz crnog šporeta, domaća turšija, sir, pihtije, kao kod babe na selu, domaća šunka, pečenica. Nasmejani konobar donosi već opisanu ovčetinu, pljeskavicu, kobasice, vešalicu pa ćevape. Sve je to perfektno! Mića kaže da pljeskavica polako preuzima primat u potrošnji zbog strukture gostiju. Dolaze porodice sa decom koja tamane pljeskavice i ćevape. Za one koji ne mogu bez slatkog tu su domaće palačinke.
Gazda Mića konstatuje da je stočni fond “tanak”. Sve teže je naći dobro uzgajanu ovcu dok ovnovi imaju lošije meso, žilavije i tvrđe, ali nema predaje. Mića je pun optimizma. U poslu mu pomažu otac Brane, majka Dafina i supruga Sanja sa kojom ima dvoje dece, sina od 9 i ćerkicu od 7 godina. Naslednici su tu. Na meni je samo da im poželim mnogo sreće u životu. I još nešto interesantno. Kafana “Brane” radi svakog dana od 16-23h. Poželeo bih, dragi čitaoci, da posetite ovu kafanu i proverite moje navode. Nećete se pokajati.