Priče iz kafane Hadži Jovana Mrđenovića: Tri boje leta, dve priče, jedan Borče i jedna Neda

Naš kolumnista Hadži Jovan Mrđenović se ovog leta zaputio u Grčku po 37. put i iako je granica mesto na kom se nevolja podrazumeva, pročitajte zašto mu se i ovaj put sva muka isplatila

„Srbija je raskošno obojena, prevlađuje zelena i zlatno žuta boja“

Kako malo treba da se srećan bude. Nakon silnih kontradiktornih informacija konačno je došao i taj dan. Putujem u Grčku 37. put. Radost uvek ista a neizvesnost lebdi u vazduhu. PCR test, prijava ulaska u Grčku, da li će sve proći kako treba? Uzbuđenje kao pred venčanje. Srbija lepa, raskošno obojena. Prevlađuje zelena i zlatno žuta boja. Približavam se makedonskoj granici i tu se kolorit menja. Preovlađuje zlatno žuta boja dok je zelena manje prisutna. Rodilo je bogato. Pod uslovom da grad ne učini svoje… Na rampi je za Srbe prolaz besplatan, što je zapravo privilegija premda ne čekate red. Prislonio sam karticu na čitač i krenuo dalje. Ubrzo stižem u Đevđeliju i pristižem na parking hotela “Nar”. Tu me raširenih ruku dočekuje Boro Popov – Borče, neobičan čovek, veseo, nasmejan, duhovit i izuzetno šarmantan. Kažu da na svetu nema baš mnogo dobrih ljudi ali Bog se potrudio da budu dobro raspoređeni.

“Nema građanina Srbije koji je upao u neku nevolju a da mu Borče nije pomogao“

Borče Popov je srpski “Ambasador” u Đevđeliji. Nema građanina Srbije koji je upao u neku nevolju a da mu Borče nije pomogao. Granica je mesto na kom se nevolja podrazumeva. Silni papiri, dozvole, potvrde, uverenja, pare, zabrane, kazne i silno čekanje. Sve to rešava uz osmeh i tapšanje po leđima. Recepcionar mi predaje ključ od sobe koja je izuzetno komforna i čista.
Hotel ima 33 dvokrevetne i trokrevetne sobe. Klimatizovane su i imaju raskošne terase. Hotel okružuje perfektno uređen park. Restoran je namenjen isključivo gostima hotela. Samo za Novu godinu organizuje se gala doček za građane Đevđelije i Mrzenaca. Kažu da se na taj način Boro zahvaljuje svojim sugrađanima na svim dobrim delima tokom godine. Vidi se prisustvo “domaćinske ruke”.

„Kredit dobio na deset, a vratio za tri godine“

Borče je 1995. godine otvorio firmu za proizvodnju sokova i kad se 2015. ukazala prilika da kupi hotel, otišao je u banku da traži kredit. Menadžer banke ga je pitao koje su garancije za uspešno poslovanje i vraćanje kredita. Borče je odgovorio kao iz topa: “Granicu godišnje pređe milion i pet stotina hiljada ljudi. Da svako ostavi po evro u hotelu, imaću tri puta više nego što iznosi kredit.” Kredit koji je dobio na 10 godina vratio je za tri. Posao vodi sa ženom i dvoje dece, sinom Kostadinom koji ima 27 godina i ćerkom od 24 godine. Oni rade dok ima posla. Ujutru nasmejani dočekuju prve goste i uveče uz isto raspoloženje ispraćaju poslednje.

Dolazim do recepcije na kojoj me kao zapeta puška dočekuje Boro, Borče od milošte. Kaže mi: “Vodim te na večeru u kultni restoran ’Javor Agapi’, u kom ćemo moći na miru da se ispričamo”. Od priče nije bilo ništa, jer je Borčetov telefon non-stop zvonio.
Pitanja, molbe, rezervacije, zahtevi… Boro uz osmeh odgovara svima. Prilaze gosti, pozdravljaju ga, i na kratko odvlače od stola. Iskoristio sam situaciju i upitao momka do sebe da li je Boro oduvek ovakav, na šta mi je on odgovorio: “Borče je oduvek bio dobar i fin, doduše, kažu neki da se promenio malo od kad je prvi put primio Kurca”. Naime, Sebastian Kurc bio je gost hotela “Nar”, kao ministar inostranih poslova, a drugi put kao kancelar Austrije. Slikao se sa njim Borče oba puta i te slike se nalaze u holu hotela kao i u restoranu.

I Sebastian Kurc je uživao u siru, pinđuru i pajdakiju

Doneli su nam raskošno predjelo, beli sir, pinđur, ogroman ukusan paradajz i pečenu papriku. Za par minuta dobili smo pajdaki – jagnjeće kotlete i pečenje iz furune. Sve savršeno. Hleb pravi, domaći. Vreme je proletelo, uz vino dočekasmo ponoć. ”Hajde da otvorimo jedan hladan Krokan”, ponudio mi je. “Ne dolazi u obzir, po cenu međunarodnog incidenta!” rekao sam kroz smeh, mada me je zaista malo držala neizvesnost pošto mi nije stizala potvrda u ulazu u Grčku. “Dobro, onda idem da obiđem prijatelja koji večeres nešto slavi” ogdovorio je. Borče ode u život a ja na spavanje.
Probudio sam se oko pola osam, pogledao sa terase kakvo je vreme, kad ugledah Borčeta kako već negde žuri. Sišao sam na doručak. Švedski sto bio je pun đakonija. Jaja na tri načina, razni sirevi, kulen, viršle, salame, kačamak, plus ona botanika i musli koje uglavnom ne gledam, sokovi, kafa… za svačiju dušu. To sve za 26 evra. Pitao sam da li je to cena za svakog gosta pošto sam smatrao da je i više nego prijateljska cena? “Da, to je regularna cena”, odgovorili su mi na recepciji. Šta reći, to je zaista retkost. Pristiže i Borče, izvinjavajuće se: “Izvini, morao sam da idem. Prijatelji su pravili čorbu a nisu hteli da je pipnu dok ja ne dođem. Nego, Jovane, ti se okrećeš ko trajekt. Da li te boli vrat?” “Ma vrat, kičma kuk… matorog čoveka sve boli”, odgovorio sam. Boro nastavlja: “Sačekaj malo, sad će doći Pero, kiropraktičar, da te namesti. Ne možeš takav da odeš iz mog hotela.” Dok smo čekali Peru, upitao sam ga kako postiže sve, da li ljudi vraćaju novac koji im pozajmljuje i ko su najbrojniji gosti. “Trudim se i volim to što radim. Činim svima koji od mene traže pomoć. Nikome još nisam tražio adresu i broj telefona. Ko želi da vrati, naći će načina. Što se tiče gostiju, najbrojniji su Srbi, brate! Ujedno i najdraži. Mi smo kroz istoriju stekli silne prijatelje i jednog zajedničkog neprijatelja”.
Retki su ljudi kao Borče! Srdačno smo se pozdravili, a on mi je domaćinski, kao poklon, spakovao Grozdovu ’Žoltu’ rakiju iz 1994. godine.

Kako se Neda zaljubila u Grka

Koliko ste puta slušali brižnu majku koja priča o svojoj ćerki: “Dobro moje dete, lepo i vaspitano. Nežna, mezimica moja i dok sam živa ja ću da zapnem za nju, mogu ja to.” Naša priča prati sudbinu jedne devojčice sa Voždovca, mamine mezimice koja je bila dobar i uspešan student Fakulteta za sport i fizičku kulturu. Volela je skijanje, planinu i vidikovce. Verovala je da je to ceo njen svet. Slušala je priče o lepotama mora, o Grčkoj, o stanovnicima te zemlje, njihovom temperamentu i tamošnjim običajima. Radoznalost je učinila da se uputi u tu nama prijateljsku zemlju i da doživi ta čudesa. Zaposlila se u jednom kafiću i upravo u njemu se dogodilo čudo. Ljubav! Upoznala je Grka, simpatičnog i šarmantnog. Pošto ljubav čini čuda, shvatila je da joj nisu više toliko važne ni planine, ni skijanje, da može čak i bez voždovačke crkve u čijoj je blizini odrastala. Kažu da je ljubav u stanju i planinu da pokrene, ja verujem u to. Vezala je ta mamina devojčica svoju sudbinu za mestašce u Grčkoj na Kasandri, koje se zove Polihrono.

Polihrono ima stalnih stanovnika upravo koliko ima svaka ulica na Voždovcu. S Dimitrisom, izabranikom svog srca, otvorila je restoran i to isključivo iz ljubavi i želje da ljudima budu na usluzi, profit je bio sekundarna stvar. Toplina i prisnost osete se na prvom koraku. Odmah vas osvoji široki osmeh i bezgranična ljubaznost. Turista iz male zemlje Srbije nije baš svuda navikao na toliku pažnju domaćina, tako da kad oseti takvu dobrodošlicu, ozari se više i žešće od bilo kog evropljanina.
U Nedinom i Dimitrisovom ugostiteljstvu nema neke velike mudrosti. Oni jednostavno svoje goste vole. Zaposlili su vrhunske kuvare iz Soluna, koji pripremaju specijalitete iz mora, svežu ribu, školjke, rižoto, božanstvene salate, čuvene tikvice. Imaju svinjske kotlete iz domaćeg tova, razne poslastice i sve to po vrlo pristupačnim cenama.

Taverna Barba Mimis

Neda je uzorna majka. Rođena 1985. godine, ima ćerku Melinu koja pored grčke pohađa i srpsku školu u Solunu, u kom porodica živi preko zime. Neda se isključivo bavi ugostiteljstvom dok dobar deo vremena posvećuje ljudima. Pronalazi im smeštaj, traži lekove za bolesne i povređene, tumači propise, pronalazi lekare, priprema obroke, pomaže majkama sa malom dečicom i radi kao prevodilac. Zašto to sve čini? Kako sama kaže: “Ljudi dođu na more uglavnom na 10 do 15 dana. Za to vreme treba da budu bezbrižni i da uživaju. Moja želja je da im boravak u Grčkoj bude prijatan, da pričaju o tome i dođu opet. Srbi i Grci su bratski i prijateljski narod. Prezadovoljna sam životom i sudbinom koju mi je dodelio.”

„I Srbi i Grci zovu je: ‘Naša Neda'“

Konačno da vam otkrijem kako se zove ova oaza ljubavi i gostoprimstva. Taverna ovih humanih i dobrih ljudi nosi naziv “Taverna Barba Mimis”. Čuo sam priču jedne žene iz Beograda, koja priča o jednoj “šašavoj” beograđanki koja po plaži budi ljude pristigle i umorne od putovanja autobusom, kako ne bi izgoreli na vrelom suncu. To je naša “šašava” Neda!
Neda je ponosna na činjenicu da je srpskog porekla i da je grčka snaja. I Srbi i Grci zovu je “naša Neda”. Sa roditeljima i širom porodicom koja živi u Beogradu održava najprisnije veze. Jednostavno rečeno, uživa u životu. Sa zaposlenima ima odnos kao da su članovi porodice. Njenu konobaricu i miljenicu, Panajotu, uspeo je da osvoji jedan Srbin. Još jedan dokaz ljubavi između naših naroda.
Pozdravljam sve drage čitaoce časopisa „Cafe Bar & Restoran” iz suncem okupane Grčke. Posebno pozdravljam ljude koji čine da ovaj časopis bude to što jeste.