Al’ se nekad dobro jelo: Vojvodini u čast

U novu sezonu Cafe Bar magazina valja ući sa pričom o vojvođanskoj kuhinji, koja je oduvek perjanica i simbol dobre hrane, pića i štimunga kafanskog. Sve su to lepo ovekovečili vojvođanski pisci, pesnici i pevači u svojim delima. Meni su svakako najbliskiji Đorđe Balašević, Zvonko Bogdan, Mika Antić, i zaboravljeni novosadski pesnik Minda Alas.

Restoran Pasent – Vojvodini u čast

Muka nastaje kad se treba odlučiti o kome pisati. Koji biser odabrati sa ogromne biserne ogrlice. Tu mi je od velike pomoći bio dragi prijatelj, slikar i kulinar, Janoš Mesaroš. „Baš bih voleo da pišeš o restoranu Pasent. Bio sam tamo i nosim najlepše uspomene ali bih te zamolio kad budeš išao da i mene povedeš, hteo bih opet da ih posetim i poklonim jednu lepu sličicu“ – rekao mi je Janoš.

Foto Restoran Pasent

Premda sam i lično nosio lepe uspomene iz tog restorana lako smo se dogovorili. Krenuli smo put Sremskih Karlovaca, mesto u kom se nalazi ovaj sjajni restoran. Zapravo, Pasent se nalazi preko puta Sremskih Karlovaca, na samoj obali Dunava. Tu se raširio kao beli labud koji ulepšava ionako božanstvenu sliku ove moćne reke.

Volimo Janoš i ja Vojvodinu. On je rođen u Novom Bečeju. Opet, i ja sam rođen u Kljajićevu, ali kao ilegalac, pošto su me roditelji vratili na Kordun i tamo me upisali u knjigu rođenih. Moglo je tako te 1946. godine. Gledajući prelepa prostranstva Vojvodine, prisećali smo se kako je to nekad bilo. 1867. Godine, Beograd slavi povratak Kneza Mihajla Obrenovića iz Carigrada. To je bila osma godina njegove vladavine koji je u subotu 18. marta prvo svratio u Sabornu crkvu, gde mu je mitropolit Mihajlo očitao molitvu za srećan put, zatim je sišao na Savsko pristanište gde ga je dočekalo a zatim ispratilo 12 hiljada ljudi. Knez je parobrodom Deligrad isplovio za Carigrad. Usput je dočekivan uz veliko uvažavanje. U Varni je prešao na carski brod Sultanija, kojim je doputovao u prestonicu carstva. Cela svita Kneza Mihajla dočekana je uz najveće počasti i smeštena je u raskošnu vilu na obali Bosfora. Na audijenciji, na dan knežeog odlaska iz Carigrada, sultan Abdul Aziz, predao je u ruke Knezu ferman kojim mu poverava sve tvrđave u Srbiji. Knez je zatim isplovio istim brodom kojim je i došao, Sultanijom. 4. Aprila Knez se vraća u Beograd gde ga dočekuje još više sveta uz još svečaniju atmosferu. Ima porodica koje su čak i z Segedina došle da pozdrave Kneza i vide slavljenički grad. Kad se flota od 5 brodova pojavila od Višnjice, gruvali su počasni topovski plotuni. Knez se takođe provezao beogradskim ulicama u pukovničkoj uniformi uz frenetične pozdrave okupljenog sveta. Na gradskom polju, na Kalemegdanu, 6. aprila 1867. godine, obnarodovan je carski ferman. Srpska i turska vojska bile su uparađene. Bili su prisutni svi diplomatski predstavnici, kao i mitropolit Mihajlo, Ali Riza paša kao i svi političari. Knez se pojavio takođe u paradnoj uniformi. Carski ferman je pročitan na turskom a zatim na srpskom jeziku. Ceremonija se završila svečanim ulaskom Kneza Mihajla na belom konju kog je dobio od sultana u Carigradu. Počelo je slavlje. Svi su bili srećni jer se vekovni sukob zavšio diplomatskim putem ane ratom. Ovo je bio uvod u našu ugostiteljsku priču.

Beli šardone i „nevino vino“

Slavlje je nastavljeno u kafani „Kod Srpske Krune“. Srbi iz Vojvodine doneli su neke novine u jelu i piću na ovo slavlje. Komandanti parade bili su Jaša Ignjatov i Jovan Pačić. Oni su, uz silne đakonije od divljači, doneli beli šardone, vino negovano u hrastovoj bačvi u monaškom vinogradu manastira Grabovac. Doneli su i burence od 10 litara „nevinog vina“. To se vino pravi od prvog roda mlade loze. Posebno se bere i neguje. Inače se služilo mladencima uz svadbenu večeru. Jaša Ignjatov je tokom gozbe govorio u ime vina: „Pijte me dobri junaci, mene će biti, al vas biti neće, al će biti ko će mene piti!“ Uz slavlje su se pevale pesme na stihove srpskih pesnika Jovana Grčića – Poranila devojčica golube da hrani, Spiridona Jovića – Sećaš li se onog sata, Vase Živkovića – Kad tebe ljubit ne smem, Branka Radičevića – Kad sam sinoć ovde bila, Đure Jakšića – Kroz ponoć nemu i gusto granje, Zmaj Jovinu – Tiho noći moje zlato spava, Milorada Petrovića – Jesen stiže dunjo moja, Mihajla Obrenovića – Što se bore misli moje. Behu to divna vremena! Treba ih se nekad setiti, žive ove pesme i danas. I sad mogu da razgale mnoga srca uz setnu melodiju za sva vremena.

Foto Restoran Pasent

Prolazimo pored Sremskih Karlovaca, koji su zahvaljujući slavnoj prošlosti bili i ostali važan kulturni centar srpskog naroda. Dolazak do restorana Pasent je komplikovaniji nego ranije zbog izgradnje pruge i novog vijadukta. Na ulazu u restoran dočekuje nas ljubazno osoblje. Pojavljuje se Una Bunčić, koja je istinski dragulj ovog restorana. Una je devojka lepa, zgodna, izvrsnih manira. Devojka koja je zbog svog nemirnog duha obišla dobar deo sveta. Stekla je veliko iskustvo iz oblasti ugostiteljstva, želja i zahteva gostiju, njihovog načina razmišljanja i njihove percepcije ambijenta i hrane. Pasent je restoran pomešanog stila, kombinacija starog, tradicionalnog i modernog. Enterijer ostavlja žešći utisak na ženski svet, jer ima tu romantičnu notu. Svojom prvom rečenicom i Una potvrđuje ovaj utisak: „Ovo je restoran u koji žene dovode muškarce“. Hipotetički gledano, kad bih ja imao devojku, ovde bih je dovodio.

Dve generacije za jednim stolom

U Pasentu je atmosfera izuzetno prijatna. Iz kvalitetnog ozvučenja dopire znalački probrana muzika, koju ja nazivam muzikom za sva vremena. Za stolom nam se pridružio Marko Savkov, vlasnik ovog lepog mesta. Mlad, šarmantan čovek vesele prirode. Za jednim stolom našle su se dve generacije, s jedne strane dvoje mladih, ambicioznih ljudi, puni energije i ideja, a na drugoj strani stola dva predstavnika minulih vremena. Vezivao nas je identičan muzički ukus i sličan smisao za lepo. Marko nam priča kako se odlučio da 2014. otvori ovaj restoran i kao je preuređivao ono što je zatekao, sa koliko volje i ljubavi je gradio ono što je Pasant danas. Iz svakog detalja zrači ljubav, znanje i želja da onaj ko dođe u ovaj mali raj ostavi deo svojih emocija i lepih uspomena, koje će ga ovde ponovo dovesti.

Sve je ovde nekako po meri gosta. Mislim da je posebno ugodno porodicama sa decom. Sedeti u restoranu na samoj obali moćnog Dunava je zaista privilegija. Pijuckamo izvanredno fruškogorsko vino. Una se pobrinula za izbor hrane koju ćemo probati. Prvo je poslužena marinirana pasterizovana rečna riba. Marko i Una su posebno ponosni na ovaj specijalitet. Zatim je na sto stigao paprikaš od dunavskog soma, bez kostiju sa rezancima, Turoš čusa (rezanci sa feta sirom i slaninom). Da sam se nešto pitao, to bi bilo dosta, ali pošto se ja već dugo ne pitam, stigao je oval pržene ribe sa talandare u kukuruznom brašnu. Bilo je tu šarana, soma, i druge ribe. Sve je pratila salata od krompira sa lukom. Umalo da zaboravim, pre svega smo dobili bruskete sa pestom i pečenom paprikom. Malo je reći da je ovo bila jedna čarolija. Prava kraljevska gozba.

Vojvodini u čast

Vreme munjevito prolazi kad je sve potaman i dobije želju da ga zaustavi. Bacam pogled na jelovnik. Ma ovde ima šta čovek poželi, kako ribljih specijaliteta tako i jela od mesa. Piletina, junetina, svinjsko meso, bifteci, vegetarijanska hrana, postoje i dečije porcije. Izbor je zaista veliki, na vama je samo da mi verujete. Kad je ovako čoveku sve potaman, uz Unu i Marka koji su savršen tandem, spreman sam za velika dela. Čovek dobije želju da ovde ostane jer ovde je baš onako „Pasent“. Ne daju mi mira stihovi novosadskog pesnika Minde Alasa. Ove stihove recitovao je moj pokojni drug Dule Struja na pecanju, ovde kod ciglane prema Banstolu. Nije Dule Struja voleo pecanje, voleo je poeziju. Recitovao je snažno, sa mnogo emocije, nije mario što nam tako glasan plaši ribu. Ne znam da li je baš najbolji trenutak za ovu pesmu ali ja sam pomalo u strahu da sam već potrošio najbolje trenutke, jer život neumitno prolazi. Pesma ide nekako ovako: „ Bolestan sam, mnogo sam ti bolestan prijatelju moj. Bela džigerica me boli za lepim damama novosadskim, crna džigerica me boli zbog crne današnjice. Na desnu stranu ne mogu da legnem zbog žuči, na levu stranu ne mogu da legnem zbog srca, na leđa ne ležem zbog bubrega, mogu samo da legnem na žensku, eto, takav sam!“

Ova priča je mali dug Vojvodini, njenim vedrim , veselim, duhovitim ljudima, ljudima koji su kroz istoriju iz nevolja izlazili moćniji i jači. U to ime popićemo nešto! Vojvodini u čast!

Restoran Pasent

Sremski Karlovci
Tel. +381 21 881696 i
+381 66 8474747