Čovek bez kafane je čovek bez identiteta

Raduje me činjenica da još uvek postoje ljudi koji neguju tradiciju, naširoko poznato srpsko gostoprimstvo i boemski način života. Jedan od takvih je vlasnik restorana Tabor, hadžija i vitez vina – gospodin hadži Jovan Mrđenović. Širokogrud, uvek spreman da vas ugosti i toplinom reči pridobije. Ovaj intervju je posveta bardu ugostiteljstva i večitom sanjaru s energijom mladića.

Opšte je poznato da nas u životu određuje ono u šta verujemo, koliko su vas kroz život vodila lična uverenja?

– Sada sam star čovek i to mi daje privilegiju da budem iskren. Uvek su me vodila lična ubeđenja. Slušao sam sebe, dosta se oslanjajući na intuiciju. Išao sam ka onome što sam želeo. Kad sam ušao u ugostiteljski posao, jedan moj prijatelj, uman čovek, rekao je: „Nemoj da se ljutiš, ali prema mom saznanju ugostiteljstvom se uglavnom bave ljudi koji imaju nedovoljno mašte“. Malo me je štrecnula njegova rečenica, a on se potom nadovezao: „Pogledaj šta najčešće ljudi žele da budu. Kafedžije, svi misle da to znaju da rade“. Shvatio sam da to zapravo jeste istina. Oni koji imaju više mašte i odvažnosti baviće se nečim kreativnijim… jednostavno je tako. Lično sam spadao u tu grupu, misleći da je ugostiteljstvo lak posao. Misli nas često prevare, ali nisam se predavao.

Kako je na vas uticao odlazak u penziju?

– Svaki čovek ima svoj biološki vek i radni vek. Moj radni vek je završen i pamtiću ga kao jedan turbulentan ali lep period. Ne žalim što starim – mnogi tu priliku nikada nisu dobili. Kad sam polazio u mirovinu, kako kažu Hrvati, pokušavao sam da napravim ugovor sa samoćom. Većina penzionera ima taj problem. Shvatio sam da samoća može biti lepa i plemenita, ona čoveka čuva od usamljenosti. Velika razlika je između samoće i usamljenosti. Kad je čovek sam, može se posvetiti sebi i aktivnostima koji mu prijaju, dok je usamljenost bolest od koje većina ima patološki strah. Posao kojim sam se bavio više mi nije toliko važan, drago mi je da su ga preuzela moja deca, ali stanje koje me je zadesilo odlaskom u penziju nateralo me je na razmišljanje. Rešio sam da ne presuđujem sebi ne znajući šta ću sa slobodnim vremenom poput većine, već da zakoračim u novi svet i posvetim se stvarima za koje nisam imao vremena dok sam radio. Morate shvatiti da niko nije nezamenjiv i da se svi moramo pripremiti na takvu situaciju – davati sve od sebe da ne utonemo u dosadu, gubeći tako preostale trenutke.

Nadam se da će doći neko novo vreme u kom će se opet znati ko je gazda Cvetko Jovanović, po kom se zove ovaj deo grada

Pored penzije, zateklo vas je još jedno stanje – globalni strah prouzrokovan virusom.

Zbog njega, kako nas savetuju, moramo živeti u nekoj novoj realnosti. Apostrofirani smo kao delatnost od koje zavise životi cele nacije, iako je zaražavanje u restoranima 1,4% na svetskom nivou. Navešću kao svetao primer potez vlasti u Kaliforniji. Njihov krizni štab, kad je uvideo da su ljudi pod velikim psihičkim pritiskom, dozvolio je ugostiteljima da služe goste u baštama, a lokalima koji je nemaju omogućeno je da skinu ceo prednji zid restorana i da na taj način ceo objekat postane velika bašta. Onima koji ni to nisu mogli da izvedu data je dozvola da iznesu na ulice stolove i služe goste. Pored toga, muzičarima je dato da naprave bine na točkovima, koje dovlače na trotoar ispred restorana ne ugrožavajući bilo koga. To smatram brigom o čoveku i bilo bi lepo da po tom modelu i naša vlast reaguje. Svi bismo im na tom gestu bili zahvalni. Žao mi je što su ugostitelji okarakterisani kao najveći problem društva. Ne mogu da se pomirim s tim. Voleo bih i da aboliraju muzičare, nedostaju mi tamburaši, ta lepota inetrpretacije i poimanja života – to leči.

Nadamo se da će se konačno situacija stabilizovati, šta očekujete nakon toga?

Nadam se da će doći neko novo vreme u kom će se opet znati ko je gazda Cvetko Jovanović, po kom se zove ovaj deo grada. Gazda Cvetko je bio veliki ugostitelj i još veći čovek. Pored toga što se u tramvaju čuje „Sledeće stajalište je Pijaca Zvezdara“, niko nikad nije pijacu tako nazivao. Ovo je Cvetkova pijaca. Malo njih sada zna da je on u svom skromnom domu ugostio i kralja Aleksandra, koji je došao da mu oda počast za osnivanje fonda kojim je školovao siromašnu decu, a toj deci je zaveštao i svu svoju imovinu.

Postojala je i ulica koja je nosila njegovo ime dok nisu došli „oslobodioci” – koji su nas oslobodili Cvetka, a njega ulice. Bez obzira na to, ne može se izbrisati trag takvih ljudi. I staro i mlado znaće za Acu Devetku, Daku, Dragana Zlatnika, Nidžu Franša, Rajka Marinadu, Peru Radmilovca… a niko neće pamtiti ljude koji vedre i oblače. Novcem ne možete kupiti čast, dostojanstvo, ničiju ljubav. Ugostitelji vole ljude, volimo da ugostimo i volimo da nas vole. Malo koja nacija se može time pohvaliti.

„Da kažem dugo se spremam, volim vas volim srednje, ja zadnjih namera nemam, moje su namere prednje…“

Imate pozamašan broj iskrenih prijatelja, preko 30 kumova.

– Moj san oduvek je bio da budem okružen porodicom i prijateljima. Samo u takvom ambijentu čovek može da sačuva mir duše i dostojanstvo. Mislim da je bezveze biti patetičan i pričati o ličnim žrtvama. Svi idemo putem koji smo sami birali. Sreća je sastavni deo naše sudbine, sve je moglo biti drugačije, ali moramo biti i zahvalni Bogu na onom što imamo. Kad čovek analizira svoj život, vidi koliko je malo trebalo – jedna sitnica, sekund – da sve ode u drugom pravcu. Žao mi je onih kojim se starost svodi na kajanje i zato izbegavam da se kajem. Smatram da je to gubljenje vremena i kvarenje raspoloženja. Veliki planovi izazivaju velike nevolje, a naš je samo današnji dan. Mislim da tako treba osmisliti život. Pritom, smo svi mi samo deo jedne velike slagalice.

Vaš život obeležili su veliki ljudi.

– Svakako jesu, oni su bili i moji uzori, koje sa tražio pošto sam ostao bez oca u 21. godini života. Nas ugostitelje su od četrdeset pete zakucavali na stub srama zbog profesije. Sećam se, jednom prilikom dok smo za istim stolom sedeli Brana Crnčević, Vuk Bojović, Goran Sultanović, Nebojša Jevrić i ja, rekao sam: „Brano, vidi šta nam rade,ništa se nije promenilo 70 godina,“ a na to će Brana: „Nemoj da si nakraj srca, promenilo se to…“. A zatim počinje da recituje: „Nekad bejah Ciganin, a sada sam Rom, kakva divna promena u životu mom“. I to je zapravo ugostiteljska himna dok se nešto ne promeni. Suština je ista. Teško mi pada činjenica da je sve manje ljudi koje sam zaista voleo, odlaze polako na onaj svet dok me drugi teše rečima da će bol proći. Sve više verujem da bol ne prolazi, već bol nosimo u sebi, te mi samo učimo da s njim živimo.

Posao vam je doneo niz lepih trenutaka, da li biste podelili sa nama neku anegdotu?

– Sad kad sam u ovim godinama, imam utisak da znam odgovore na sva pitanja, ali me retko ko nešto pita… (smeh). Kad ne vidim ništa ispred sebe, bude mi se lepa sećanja vezana za posao koji sam radio s toliko ljubavi. Setim se divnih ljudi koji su mi posvetili vreme, poput Miljenka Žuborskog, neobičnog, plemenitog pesnika koji je ljude konstantno iznenađivao svojim čudesima. Neodoljivo me je podsećao na Boba Dilana, sa sve usnom harmonikom, s tim što je Žuborski imao setnije pesme. Jedno veče, već razgaljen vinom, spustio je gitaru i usnu harmoniku i obratio se jednoj od četiri dame koje su sedele za stolom pored nas govoreći stihove: „Da kažem dugo se spremam, volim vas volim srednje, ja zadnjih namera nemam, moje su namere prednje“. U tom trenutku klizim pod sto od straha verujući da će nastati skandal, međutim – jedna od dama ustade i reče: „Eto to je pesnik, a ne oni što zamuckuju o mesecu i zvezdama“. Svima nam je laknulo i čudna pozitiva ispuni prostoriju. Ali to nije kraj – jedna od dama pitala je provokativno da li ima pesmu posvećenu gazdi, na šta je on odgovorio „Da, kako da ne!“. U želji da mi učini posvetio mi je stihove ni krivom ni dužnom. „Joco, stara štetočino, Evropa te okleveta, sa ženama raznoraznim razlupo si sto kreveta. Ljubavnoj ti delatnosti još ne vide niko kraja, već te mnogo leta slave sve fabrike nameštaja“. Iako prethodno pocrveneo, šta ću – prihvatio sam i svima nazdravio uz smeh. To veče ostalo je zapisano u mojoj memoriji kao veče za pamćenje.

Ceo život sam se trudio da razveselim ljude i u tome sam, mnogi kažu, uspevao

Konstantno ste puni optimizma koje prati vaše vedro lice.

– Ceo život sam se trudio da razveselim ljude i u tome sam, mnogi kažu, uspevao. Jedan naš bivši funkcioner jednom prilikom mi je rekao: „Joco, da znaš da ti zavidim!“ Pomislih tada na čemu državnik može da zavidi jednom malom beogradskom ugostitelju, a on nastavi: „Stalno si nasmejan, naspavan i raspoložen!“. Verovatno je mislio i da ništa drugo ne radim. Samo sam se osmehnuo. Jer zašto bih ja opterećivao jednog visokog funkcionera ličnim problemima, kao da ih on nema već dovoljno… Zbog tog mog osećaja taj gospodin često je dolazio i postao prijatelj kuće. A ja stojim iza toga da – ukoliko bi bilo manje onih koji kukaju i „kmeče”, život bi bio lepši.

Šta biste za kraj savetovali našim čitaocima?

– U ovo doba potrebno je da se svi posvete duhovnosti i svima će biti bolje. Kršten sam u reci Jordan i tada sam shvatio da treba biti što bliže Bogu. Iz reke sam izašao preporođen. Treba da počnemo da uvažavamo i volimo jedni druge. To menja svet. Zapalite sveću za one koje volite, ali i za one s kojima niste u dobrim odnosima. Pobedite ono loše u sebi. Budite slobodni, posećujte jedni druge, družite se i posećujte kafane. Čovek koji nema svoju omiljenu kafanu čovek je bez identiteta. Nekad su društveno mesto i status određivani po tome u koju kafanu si išao. Često tumaram gradom verujući da ću prepoznati svoju novu kafanu ili da će ta kafana prepoznati mene. Još uvek je nisam pronašao, jer veliki je to izazov…