Da li chef restorana treba da bude celebrity? I zašto (da) ne.
Šta se očekuje od chefa kuhinje? Da pokaže svoje kulinarsko umeće, to je jasno. U nastupajućim godinama šef kuhinje ima još jedan zadatak – da pokaže sebe
Fina umetnost samopromocije je dovela to toga da današnji najuspešniji chefovi postanu simboli sopstvenog brenda. Sposobnost da animirate goste, da ne upotrebim izraz obožavaoce ili fanove, novi je ključni sastojak gastronomskog uspeha.
Prošle jeseni posetili smo restoran Salt&Silver u Hamburgu. Super kreativna hrana, zanimljive kombinacije ukusa, fenomenalno vino, odlična usluga, opuštena atmosfera… i u jednom trenutku našem stolu prišao je šef kuhinje. Započeo je razgovor primetivši da smo prvi put u restoranu i rekavši da ukoliko želimo možemo saznati poreklo piletine koju smo jeli, kao i kako beru svoja vina. Priča je tekla na engleskom jeziku, naravno uz tvrdi nemački akcenat, što je bilo dovoljno da nam izmami osmeh na licu. Kada smo rekli da smo iz Srbije, istog momenta ubacio je nekoliko srpskih reči, ćevapčiće, ljutu papriku i neizostavnu rakiju. Posle desetak minuta bilo je jasno da se chef Johanes Rifelmaher pokazao kao maher samopromocije jer je jedan kratak razgovor pretvorio u doživljaj. Doživljaj koji ćete prepričavati prijateljima i poznanicima. Doživljaj koji je, u stvari, besplatan marketing za restoran, a da bi restoran to imao svakog dana, ključan je komunikativan tim konobara i šef kuhinje koji prilaženje gostima doživljava kao deo posla. No, sve to pada u vodu, ako hrana ne valja.
Pol Bokuz je probio led
Priča o samopromociji i chefu kuhinje kao brendu počela je osamdesetih godina. Pol Bokuz, „kuvar veka”, postao je prvi kuvar ovenčan Michelinovim zvezdama koji je snimao sopstvene emisije, krčeći put ka tome da kuvar bude u fokusu medijskog spektakla. Danas se broj kulinarskih zvezda može meriti čak i s brojem muzičkih zvezda. Kuvari su predmet obožavanja, imaju svoje fan klubove i ljudi stoje u redu da ih vide, i to ne samo na televiziji ili Jutubu već i uživo u njihovim restoranima.
Zahvaljujući takvoj medijskoj pažnji, oni uživaju mnogo veće poštovanje nego pre. Naravno, ne očekuje se da prestanu da rade svoj osnovni posao, ali pozornica više nije samo u kuhinji već i u sali restorana, gde ih čekaju potencijali obožavaoci, bez obzira na to da li pripremaju ekskluzivna jela ili peku roštilj, jer vaši gosti, osim dobre kuhinje, očekuju i prijatnu atmosferu i dobar provod. Ukoliko se u sve to mogu uključiti i ljudi koji su ih nahranili, utoliko bolje. Prošla su vremena kada je izlazak na večeru bio „ozbiljna” aktivnost, a ni gosti danas nisu „uštogljeni Englezi” iz visokog društva gde se za stolom čuje muva u letu.
Ako mislite da svetski kuvari prestaju da se samoreklamiraju kada dostignu status zvezde, grdno se varate. Tek tada nastaje trka u osvajanju novih fanova. Svi se dovijaju na razne načine, novim idejama, novim pristupom… Tako, kulinarska legenda, Diter Miler, na svom veb-sajtu poziva zainteresovane da prisustvuju njegovim predavanjima koja su otvorena za sve, a za one najupornije i zagrižene kulinare-amatere često priređuje škole kuvanja.
Škole kuvanja, kursevi ili samo otvoreni časovi kuvanja u restoranima fantastično su marketinško sredstvo. Zainteresovani dobijaju sve što su ikada mogli da požele kada je kulinarsko iskustvo u pitanju: zabavu, ličnu interakciju, sjajnu hranu, a možda i nekoliko saveta i trikova koje mogu da iskoriste kod kuće iako su oni zapravo manje važni za većinu polaznika kulinarskih škola.
Naravno, kao ni u svemu drugom, ni u samopromociji ne treba preterivati jer ne želite da vaš restoran bude poznat kao mesto gde se „ne može živeti” od kuvara koji obilazi stolove. Taj posao svakako može obavljati menadžer restorana, vaš glavni konobar, pa i sam vlasnik. Tu odluku prepuštamo vama, ali zadovoljan gost komplimente upućuje – chefu.