Sve ostalo je nešto drugo, ali ovo je Čarda Pera Čonka, Čarda kod Carine
Mesto od kog nikada niste videli neobičnije, a ni lepše. Već na prilasku ovom objektu smeštenom usred šume, ispod Batinskog mosta, gde Dunav mirno ...
pročitaj jošDragi prijatelj i kolumnista, Hadži – Jovan Mrđenović, ponovo je posetio Pirot, jedan od njemu omiljenih gradova, u kom je predstavio fantastični restoran “Terrassa”, a potom kroz lepote Stare Planine vodi nas i do etno kompleksa “Nišavska Dolina” i golicajući maštu rađa želju da čitaoci posete ove bajkovite predele
Ponovo jezdim prema Pirotu i Staroj planini ispunjen radošću pošto sam zavoleo i taj grad i lepotu koja pruža planina. Dragi su mi i ljudi tog podneblja. Imaju dostojanstvo i širinu. Prihvataju sa osmehom i simpatijama šale na svoj račun. Oni su sami autori bezbroj viceva na račun piroćanaca, poput one anegdote u kojoj gost pita piroćanca: “Zar ti stvarno voliš toliko svoju ženu? U braku ste 30 godina a ti je i dalje u šetnji gradom držiš za ruku”. Piroćanac odgovara: “A bre moram. Ako je pustim odma će nešto da kupi!”
Cilj mog putovanja je novootvoreni restoran u centru grada. Stižem konačno na Trg oslobodioca Pirota. Naći parking u Pirotu velika je muka i na jedvite jade sam se snašao. Ekstra zona i ekstra cena. Krenuo sam u potragu za restoranom “Terrassa”, koji je otvoren pre nekoliko nedelja. U dobar čas konstatujem da nemam ni svesku ni olovku. Na trgu pored Doma kulture ugledam tablu na kojoj piše “Turistička organizacija Pirota”. Prava adresa za putnika namernika. U lepoj prostoriji sedi četvoro mladih ljudi zaokupljenih poslom. Iznesem im svoju muku uz pitanje gde se nalazi najbliža knjižara? U to se javlja stasiti momak koji sedi za susednim stolom i kaže: “Pokloniću ja vama svesku da ne lutate po Pirotu.” Čovek me stvarno obradovao ovakvom pažnjom, čak me pitao i da li mi odgovara ova koju ima. Zahvalio sam se najbolje što sam umeo. To je Pirot, grad stanovnika za koje se priča da su pomalo škrti. Setite se ove priče kad posetite ovaj grad. Kasnije sam saznao da se momak zove Dragan, da je dobar čovek i muzičar, da dolazi iz Sarajeva. I pirotski je zet.
Konačno stižem u restoran “Terrassa” koji je otvoren na Preobraženje. Dočekao me je simpatični bračni par, Aleksandra i Dragiša Jovanović. Aleksandra je arhitekta i bankar a Dragiša diplomirani inženjer elektrotehnike. Diplomski rad bio mu je “Digitalno snimanje zvuka” a njegovo umeće čuje se čim se zakorači u restoran. Diskretno ozvučenje donosi čarobne zvuke večnih melodija do svakog gosta. U takvom ambijentu, uz prvo piće, čovek zaboravlja sve brige i probleme koje nam je život navaljao na leđa. Vreme počinje drugačije da teče. Javljaju se davno potisnute emocije. Dragiša uz Aleksandrinu asistenciju miksuje nezaboravne pesme za sve generacije. Dragiša je takođe i muzičar, svira gitaru. U svoje vreme snimao je muziku za kafiće, tako da se i danas po kafeima vrti muzika koju je on miksovao.
“Terrassa” ima izvanrednu poziciju koja dominira Trgom u centru grada. Enterijer odiše skladom i toplinom. U svakom detalju vidi se prefinjeni ukus žene sa stilom. Izbor boja u prostoru daje jednu neodoljivu notu velikog romantičara. Ženska publika u ovom ambijentu će imati poseban užitak. Restoran poseduje 60 mesta u sali i 30ak u bašti koja predstavlja vidikovac sa kog mogu da se prate sva događanja u centru grada. Ono što je bila ideja ovih ambicioznih vlasnika jeste proširenje ugostiteljske ponude namenjene građanima Pirota i mnogobrojnim gostima koji posećuju ovaj grad.
Ovde se uz tradicionalne specijalitete pirotske kuhinje nudi i paleta sireva iz ovog grada ali i sa Stare planine. U ponudi su i paste pripremane po italijanskim i francuskim recepturama. Dok se gost odluči šta da poruči već je stigla perfektno sečena Pirotska peglana kobasica koju svojeručno pravi gazda Dragiša Jovanović, odlikovani i nagrađivani proizvođač ove poznate kobasice. Poklonici specijaliteta od ribe ovde će sigurno naći radost za sebe. Raznovrsne salate, prilozi, sosevi, poslastice! Sve to kod gosta stvara uverenje da jedna poseta ovom mestu nije dovoljna. Ovako široka paleta jela moguća je zahvaljujući velikoj funkcionalnosti kuhinje i profesionalnom osoblju.
E sad ono glavno. Sve ove đakonije gost može da zalije sa 50 vrsta vina eminentnih proizvođača. Za sve one koji nešto slave ovaj restoran će biti dobar izbor. Dragi moji piroćanci, na vama je da ovo moje pisanije proverite na licu mesta a ja se nadam da se nećete pokajati.
Nažalost, moram da napustim ovo bajkovito mesto. Prate me do vrata ljubazni domaćini Aleksandra i Dragiša. Rastajemo se uz obećanje da će sledeće viđanje doći uskoro i da ćemo se duže družiti.
Nastavljam dalje i put me vodi u etno kompleks “Nišavska dolina”. Ako čovek hoće da se oduži svom gradu ili ako želi da zaduži grad za sva vremena, onda sagradi “Nišavsku dolinu”. Jedan izuzetan turističko – ugostiteljski objekat. Velelepno zdanje zaista bez mane. Na vratima restorana dočekuje me mlada, šarmantna, vesela dama Marija, koju iz milošte zovem Mara. Nekako mi ovo ime više pristaje uz nju. Atmosfera u Nišavskoj dolini je prava domaćinska. Osoblje je vrlo ljubazno, nasmejano i predusretljivo. Oni rade svoj posao zato što ga vole a takav utisak i ostavljaju. Ukoliko želite nekog da posebno ispoštujete ili da mu se za nešto odužite dovedite ga ovde. Biće vam sigurno zahvalan. Čovek poželi ovde da ostane dugo, mnogo duže nego što je u prvi mah planirao. Ovde se spava, što se kaže, iz sve snage. Noći su sveže. U sred leta temperatura pada naglo, dok Sunce zađe. Ceo kompleks napravljen je savršeno. Nije se tu ni na čemu štedelo. U celom prostoru na svakom mestu ima sve što poželite. Pored bara nalazi se restoran sa kaminom, kapaciteta 200 mesta. Tu je i kafana sa 150 mesta i sve je ukrašeno pirotskim ćilimima, umetničkim slikama i etno detaljima. Video sam vinsko – rakijski podrum, mesarsku radionicu, sušaru za meso, nekoliko peći za pečenje svih vrsta mesa. Sve je to izvanredni arhitekta izveo na prostoru bivšeg laguma za čuvanje municije. Kuće imaju po dva raskošna apartmana sa 2 ili 3 kreveta, komforno kupatilo, veliki dnevni boravak sa parketom i pirotskim ćilimima.
Ugostiteljska ponuda je posebna priča. Svi specijaliteti naglašeni su obeležjima pirotskog kraja ali svako jelo koje sam ovde probao nekako je drugačije od svega što sam probao na drugim mestima. Izbor vina i rakija je odličan. Čitaocima ovih redova preporučujem da ne streme ka egzotičnim destinacijama po svaku cenu. Dođite ovde! Od Beograda do Pirota stiže se za 3 sata, odličnim auto-putem. Bićete oduševljeni svakako. Tu vam je i biser među srpskim planinama Stara planina.
Sad malo o onome što ljude svakako interesuje. Cene u ovom rajskom vrtu su zaista prijateljske. Neuporedivo niže od beogradskih. Nisam imao priliku da upoznam vlasnika ovog savršenog zdanja ali bih mu ovim putem poručio: “Alal vera majstore na ovoj lepoti s dušom!” Moj prijatelj Mile Pešić, čuveni travar iz Pirota, rešio je da me vodi na Staru planinu. Krenuli smo pre podne, oko 9 časova, taman kad se digla rosa u planini. Želeo sam da ručamo u nekoj od lepih kafanica ali Mile nije dozvolio. Ispekao je, sa prijateljicom Ljiljom, pirotsko jagnje uz koje su servirali paprike, sir, ajvar, prelepu pogaču. Pila se domaća travarica. Ovu pravu gozbu priredili su na Dojkinačkoj reci. Bio je to nezaboravan ručak. Pili smo vodu sa izvora, hladnu kao led i rujno vino sa planine. Obišli smo i Rosomačko grlo rešeni da kupimo sir kod domaćina u planini, savršeni ovčiji sir, onaj punomasni. Posetili smo crkvu Sv. Petra i Pavla, ukopanu u steni. Legenda kaže da su meštani sela Rsovac gradili crkvu i sve što su sagradili tokom dana, neko noću poruši. Onda im je vila kazala da sagrade crkvu u kamenu. Jedna zaista neobična crkva, potpuno ukopana u steni.
Obišli smo i vikend naselje Vrelo, vodopad Tupavica i još par prirodnih lepota. Prelepa je Stara planina. Između ostalog, ima 90 vodopada. Treba mnogo volje i vremena da se dobar deo ovog raja obiđe.
Odlazim odatle ushićen svim onim što sam za par dana video i doživeo, uz ogromnu zahvalnost ljudima ovog kraja koji su se svojski potrudili da svu ovu lepotu vidim i zavolim. Rastajemo se uz obećanje da ćemo se uskoro ponovo sresti.
Ne smemo dozvoliti da u zaborav padnu tradicionalna jela u kojima su uživali naši stari, mnogo pre otvaranja prve kafane u Srbiji. Da bi potpomogli...
pročitaj jošRestoran Uzbechka, prvi restoran uzbekistanske kuhinje u Beogradu, se otvorio na Dedinju. S obzirom da je ovaj restoran počeo kao pekara, prave vrh...
pročitaj jošU Srbiji postoje dve privredne oblasti koje svrstavamo u sezonske. Na prvom mestu je ugostiteljstvo, na drugom građevina. Ugostitelji su u potrazi ...
pročitaj još