Sve ostalo je nešto drugo, ali ovo je Čarda Pera Čonka, Čarda kod Carine
Mesto od kog nikada niste videli neobičnije, a ni lepše. Već na prilasku ovom objektu smeštenom usred šume, ispod Batinskog mosta, gde Dunav mirno ...
pročitaj jošPriče iz kafane nam i ovoga puta donosi naš dragi kolumnista i neretko avanturista, Hadži Jovan Mrđenović. Prošao je u Sitoniji kroz ne tako prijatnu situaciju u kojoj su Grci pokazali još jednom veliko srce, a zatim nas je odveo na divno mesto u Dojranu koje briljira još iz vremena SFRJ.
Novo letovanje, ponovo u Grčkoj. Trideset deveti put. Mnogo godina ne doživljavam Grčku kao turističku destinaciju, već kao svoju kuću kojoj se vraćam. Ko dobro upozna Grke, mora ih zavoleti. Nisu oni slatkorečivi, ne pokušavaju da vam ugode po svaku cenu, već vas gledaju kao ljude, bliske i sebi ravne. Mnogo puta u istoriji, kad je bilo najteže, Grci su pokazali svoju veličinu. Ali kad sam pomislio da su već sve pokazali i da me više ne mogu iznenaditi dogodilo se ovo!
Jednog dana, rešio sam da sa lepe Kasandre odem do Sitonije, zelene oaze Halkidikija. Vreme savršeno, put kao ogledalo a muzika u kolima: Leonard Koen, Hulio Inglesias, Van Morison… vozim polako i uživam. Prolazim pored niza cvećara na otvorenom. Raskošno cveće odoleva vrelini grčkog Sunca. Nailazim na prodavnicu ulja, maslina, meda i raznih preparata na bazi navedenih proizvoda. U ponudi je savršeno maslinovo ulje proizvedeno iz sopstvenog maslinjaka. Izlazim iz automobila i i mahinalno zatvaram vrata. U tom trenu čujem zlokobno škljocanje brava na svim vratima koja su se zaključala a ključevi, telefon, novac, naravno, ostali u torbici u kolima. Počinje panika! Šta sad?!
Mi smo žrtve veštačke inteligencije tako da brojeve telefona pamti samo naš ljubimac telefon. Otišao bih do obližnje pumpe, ali nemam novca. Ulazim u prodavnicu, izgledam izbezumljeno dok me prodavačica, fina dama, posmatra sažaljivo. Pokušavam da objasnim šta me je snašlo dok ona pokušava da me smiri. Donela mi je čašu vode koju sam popio iz dva gutljaja. Kaže gospođa, “Pozvaću autoelektričara, ima servis u blizini.” Smešta me na udobnu stolicu ispod nekog senovitog drveta, opet donosi vodu. Dolazi majstor i donosi neke sajle i žice. Kreće vrlo ambiciozno. Prolazi vreme u bezuspešnim pokušajima. Sunce prži sve jače a ljubazna gospođa donosi hladni gazirani sok i ponovo vodu. Nudi kafu dok se ja uvijam kao crv od tolike ljubaznosti. Obuzima me neobjašnjivi osećaj stida i krivice. Nakon 45 min, uporni majstor odustaje. Kakav šok! Gledam kroz staklo torbicu u kojoj je svo moje bogatstvo, tako blizu a tako daleko. Gospođa pita majstora koliko košta njegov dolazak? On kaže 10 evra ali ja nemam ni toliko! Gospođa Virdžinija, tako se zove ova izvanredna dama, plaća majstoru a ja tek tad počinjem da se tresem, kao bršljan. Molim Virdžiniju da mi da telefon i pozivam suprugu koja je na plaži udaljenoj oko 80 km. Naravno, njen telefon je nedostupan, o zemljo otvori se! Nekad sam znao sve važne brojeve napamet. Sad ne mogu da otkucam broj mog sina koji je u Beogradu. Gospođa vidi u kom sam jadu i traži da joj napišem broj telefona. Ona ga poziva, veza je uspostavljena. Sin vrti brojeve telefona po Kasandri i konačno pronalazi Mariju i Milicu, ćerke moje svastike koje se ugodno brćkaju. Misija spasavanja može da počne! Gospođa ponovo donosi hladnu vodu, a njen suprug, pravi gorštak, podiže me od stola kako bi sto i stolicu preneo u deblju hladovinu.
Konačno posle 2 sata uspostavljam kakvu takvu komunikaciju sa sopstvenim mozgom. Deset godina vozim ovaj auto ubeđen da vrata ne mogu da se zaključaju ni u kom slučaju ako su ključevi unutra. Pada mi na pamet da mi je poručnik u vojsci više puta govorio da puška jednom godišnje prazna opali. Čekajući spasitelje setio sam se nekih velikih dela koje je divni grčki narod učinio za srpski rod. Setih se Janisa Janulisa, sa Krfa, iz mesta Moraitika. Na imanje ovog siromašnog seljaka došlo je 3.000 srpskih vojnika Drinske divizije. Janis ih je tretirao kao svoju decu, pomogao im je da se smeste, hranio ih a na kraju one koje je smrt pokosila sahranjivao na svojoj zemlji po hrišćanskim običajima. Kad su kosti srpskih vojnika prebačene u kosturnicu na ostrvu Vidu, otac je savetovao svoje sinove da nikad više ne obrađuju ovu svetu zemlju. Kolika je to veličanstvena žrtva na prostorima gde je grumen zemlje vredan poput grumena zlata. Taj zavet poštuje se i danas. Veliko delo Janisa Janulisa ukrasio je 1999-e kapetan grčkog broda Marinos Ricudis. On je kao pripadnik Nato snaga odbio da bombarduje Srbiju i Crnu Goru! “Kao pravoslavac, ne mogu da učestvujem u napadu na pravoslavni narod!”, tim rečima oglušio se o naređenje i vratio brod u luku. Od tog trenutka počinje njegova odiseja. Suđeno mu je pred 9 sudova. Osuđen je na dve i po godine zatvora i izbačen je iz službe. Kad su mu prvi put iz Srbije ponudili dodelu ordena, kapetan Ricudis odbio je rečima – “Nisam ja bio hrabar. Hrabar je bio vaš narod koji je protiv svih vodio borbu bez ikakvih šansi”.
Jedan od najdirljivijih primera vekovnog prijateljstva između naših naroda je program koji je hiljadama dece iz ratom pogođenih srpskih zemalja i Srbijom pogođenom užasnim sankcijama u periodu od 1993. do 2011. godine ulepšao detinjstvo. Deca koja su u ratu izgubila jednog ili oba roditelja, kao i deca iz socijalno ugroženih i raseljenih porodica, dobili su priliku da se na neko vreme izmeste iz surovih uslova i budu gosti grčkih porodica. Program Crvenog krsta trajao je punih 19 godina i njim je obuhvaćeno 21.000 dece koja su razvila sa grčkim narodom doživotna prijateljstva.
Kako izostaviti i Mikisa Teodorakisa, čuvenog kompozitora, antologijskog “Grka Zorbe” koji je bio veliki prijatelj srpskog naroda i koji je na Atinskom trgu organizovao vatrene govore u vreme Nato agresije zahtevajući da bombardovanje odmah prestane. Inače, Grčka je jedina članica Nato pakta koja nije učestvovala u bombardovanju Srbije. Konačno stiže crni sportski auto. Milica i Marija donose rezervni ključ i oslobađaju zlosretnog teču! Sledi slikanje i zahvaljivanje divnoj gospođi Virdžiniji!
Fuk-Tak? Da li je to psovka ili egzotično jelo? 1880. Godine puštena je u rad pruga Solun – Konstantinopolj. To je bilo čudo neviđeno. Cele porodice išle su iz Dojrana zaprežnim kolima do Soluna da vide to čudo. Velika crna lokomotiva, koja je podsećala na zmaja iz bajke, dovukla je crne vagone ukrašene zlatnim vinjetama. Iz vagona izlazili su oficiri u blistavim uniformama, dame sa šeširima i raskošnim haljinama i drugi raskošni svet. Mali dečak sve je to posmatrao potpuno sluđen. U glavi mu je odzvanjalo melodično klaparanje točkova, fuk-tak, fuk-tak. Impresioniran onim što je video jedva je čekao da se vrati na Dojran i prepriča doživljaj. Tad je shvatio da mu nedostaju reči kojima bi opisao sva ta čudesa. Kad su ga pitali šta je video, ponavljao bi “fuk-tak, fuk-tak”. Ovo je izazivalo podsmehe njegove okoline. 1884. Godine, Tušin Janev kupuje komad zemlje na jezeru i tu počinje priča o jednom izvanrednom, pre svega ribljem restoranu, koji je do te mere usavršio ponudu specijaliteta spremljenih od ribe na razne načine da je dosegao savršenstvo. Mogu slobodno da tvrdim sa ovolikim stažom i životnim iskustvom da restoran “Fuk-Tak” nema premca na ovim prostorima.
Danas restoran vodi Mitko Janev sa svojom sestrom. U poslu i dalje pomaže deda Pera koji ujutru založi vatru i pristavi riblju čorbu, koja je jednom u bivšoj Jugoslaviji proglašena kao najbolja u celoj zemlji. Mladi Mitko Janev rođen je 1987. godine. On je tvorac svih novotarija u restoranu. Učinjen je veliki zaokret. Od ribe se koristi sve ali zaista na briljantan način. Pa tako u ponudi imate pljeskavicu od riblje ikre, obraze od šarana, ajvar od ikre, čips od šarana, rebra od ribe, soma u kari sosu, riblji ražnjić, dimljeni krap, ribu na trski, kuvanu barenu ribu, dimljenu i svežu pastrmku, beovicu, crvenperku, brancina, oradu, losos, tunu, škampe na više načina, oktopoda na žaru, sardine…
Danas restoran vodi Mitko Janev sa svojom sestrom. U poslu i dalje pomaže deda Pera koji ujutru založi vatru i pristavi riblju čorbu koja je jednom u bivšoj Jugoslaviji proglašena kao najbolja u celoj zemlji. Mladi Mitko Janev rođen je 1987. god. On je tvorac svih novotarija u restoranu. Učinjen je veliki zaokret. Od ribe se koristi sve ali zaista na briljantan način. Pa tako u ponudi imate pljeskavicu od riblje ikre, obraze od šarana, ajvar od ikre, čips od šarana, rebra od ribe, soma u kari sosu, riblji ražnjić, dimljeni krap, ribu na trski, kuvanu barenu ribu, dimljenu i svežu pastrmku, beovicu, crvenperku, brancina, oradu, losos, tunu, škampe na više načina, oktopoda na žaru, sardine…
Restoran troši 200 kg ribe dnevno. Ima preko 50 zaposlenih, a najveći problem im je ko će da očisti ovoliku količinu ribe. Pored ovakve ponude ribe Fuk-Tak ima sjajan izbor raznih salata, savršeno ukusnih. Dominiraju paradajz, paprika, peršun, beli luk, limun, pečena paprika, patlidžan, sir, seckane masline, maslinovo ulje, tikvice… Ko voli meso sa roštilja može da poruči pljeskavicu, običnu, Šarsku pljeskavicu, krmenadle, svinjska rebra, ražnjiće, svinjski file, razne vrste bifteka, teletinu. Ponuda koja može da zadovolji svačiji ukus.
Putnik namernik ima razloga da poseti Dojransko jezero koje je prebogato ribom. Krajem avgusta i početkom septembra alge koje cvetaju blagotvorno deluju na one koji imaju probleme sa plućima. Jezero je naročito blagotvorno za decu. Inače, na Dojranu je bila prva linija fronta u balkanskim ratovima i Prvom svestkom ratu . Takođe, bila je i Prva gimnazija. Kraj je poznat po gajenju maka. Živelo se od ribe. Ovde još uvek postoji sojeničko naselje i lovi se riba uz pomoć kormorana. Zimi Dojran ima samo 500 duša dok leti sve vrvi od turista.
U Fuk-Taku su kao gosti bili svi važni ljudi bivše Jugoslavije. Ovde se stvarala i pisala istorija ovog kraja. Granični prelaz sa Grčkom ovde je znatno manje opterećen u odnosu na prelaz u Đevđeliji. Cene hrane, pića, smeštaja i usluga zaista su prijateljske.
Na kraju moram da zahvalim Bori Popovu – Borčetu, vlasniku hotela Nar u Đevđeliji, koji je po mom mišljenju nezvanični srpski konzul, na želji i nesebičnoj pomoći da ovaj tekst ugleda svetlost dana.
Dragi čitaoci Cafe Bar & Restoran magazina, zapamtite Ime Boro Popov i hotel Nar iz Đevđelije. Ako vam se dogodi bilo kakva nevolja na putu on će vam sigurno pomoći. To je čovek istih ljudskih kvaliteta kao Cipa Mile u Grčkoj. Uz takve ljude, svaki građanin Srbije mora da zna da na putu nije sam.
Pred vama je novembarski broj magazina Cafe Bar & Restoran, a u njemu vam donosi najsvežije vesti, intervjue i ostale teme iz HoReCa sektora, g...
pročitaj jošPistaći su danas planetarno popularni, što zbog svog ukusa, a još više zbog svestranosti. Ovo je bilo dovoljno da Mattia Michelangeli, mladi chef s...
pročitaj jošBodega Beograd predstavlja nov, individualni koncept restorana. Bodega redefiniše klasičnu “prodavnicu u kraju” sa uglova ulica Njujorka i ostalih ...
pročitaj još