Sve ostalo je nešto drugo, ali ovo je Čarda Pera Čonka, Čarda kod Carine

Mesto od kog nikada niste videli neobičnije, a ni lepše. Već na prilasku ovom objektu smeštenom usred šume, ispod Batinskog mosta, gde Dunav mirno teče, vrlo lenjo, stiče se privid da gotovo stoji, taj Dunav koji je umeo često u prošlosti da isto tako ušeta u čardu i dostigne nivo od preko metar. To vlasnik Čarde, Pera Maksimović, koga svi zovu Pera Čonka, i zaposleni, smatraju normalnom pojavom. Porade po kafani ono što je najpreče i čekaju da se voda povuče.

Čarda kod Carine, mesto kao iz Felinijevog filma

Na vratima Čarde, ukrašene starim fijakerom, gomilom cveća, po kojom tikvom i bundevom, dočekuje nas anđeoski osmeh konobarice Milice Mice Pulić. Ona je zaštitno lice Čarde, uvek nasmejana, nikad ljuta, najbolji drug, ortak, ono što svaki zaljubljenik u kafanu najviše ceni. Nikola Jokić, jedan od najdražih gostiju ove čarde, smatra Milicu osobom od najvećeg poverenja. Njoj se javlja telefonom, njoj se hvali ali i izjada kad se primakne vreme rastanka i povratka na posao. Čarda je mesto gde je Jokić doveo i Svetislava Pešića kad su se dogovarali oko uslova Nikolinog učešća na Svetskom prvenstvu.

Ovog puta, ja sam poveo velikog slikara Janoša Mesaroša. Kad pišem kolumnu ne volim da vodim bilo koga sa sobom, ali Janoš nije bilo ko. Čovek je tri puta obišao svet, pored slikarstva zaljubljenik je u kuvanje. Riblji paprikaš je njegov specijalitet. Kuva ga preko trideset godina. Hteo sam da ga sučelim sa Dejanom Radakovićem – Džejom, čovekom koga mnogi znalci zovu kraljem ribljeg paprikaša. Nadam se da ćete ispratiti priču do kraja…

Očekivali smo da se pojavi čovek koji se zove Marijo Francuz. Marijo je živeo u Kanadi, Francuskoj i mnogim drugim zemljama. Kad je došao u Čardu kod Carine, rekao je da će tu i da ostane. Ima Marijo negde oko pedesetak godina, živi tu negde, peca ribu, samo onoliko koliko mu treba za obrok, pomaže u kafani, ponešto pomažu i oni njemu, kako kažu, koliko treba. Tu negde spava i tvrdi da nikada neće odatle otići.

View this post on Instagram

A post shared by Čarda Kod Carine (@kodcarine)

Ko je gledao Felinijeve filmove shvatiće da ovde čuda ne postoje. Ovde nije bilo cike i vriske kad je divlji vepar pre neki dan sa stola za kojim je sedelo četvoro ljudi, ‘ladno odneo kotlić ribljeg paprikaša. Tri dame, koje su sedele za tim stolom, bile su pomalo zbunjene, a čovek koji je bio domaćin zamolio je Micu da se skuva novi kotlić dok su čekali. Mica im je dala meze na račun kuće. Komentar osoblja je bio da su to dobre divlje svinje, da je to njihov životni prostor. Dejan ih iz ruke hrani, one su samo ponekad gladne ali sigurno neće nikog da povrede. Rasplamsala se priča između Janoša Mesaroša i Dejana kuvara. Došlo je vreme da se sa reči pređe na dela.

Čarda kod Carine, u jednom danu ovde se kuvao 101 riblji paprikaš

Došli smo do ložišta na kom je Dejan u jednom danu skuvao 101 riblji paprikaš. Kažu da je on pronikao u tajnu vatre do najsitnijih detalja. On kaže: „Ne treba da gledam u kotlić, ja po šapatu znam kad je paprikaš gotov.“ Taj šapat treba čuti, razumeti, prepoznati i baš tad skinuti kotlić sa vatre. Gledam u razbuktali plamen kao opčinjen. Dejan svaki čas ljulja kotlić da paprikaš ne pokipi, onda ga vrti u krug da riba ne zagori, dodaje so, stavlja vrlo izdašno slatku papriku, opet dodaje drva dok vatra liže kotlić sa svih strana do samog vrha, dodaje malo ljute paprike, još trunkicu soli. I to je to! Idemo za sto.

Dejan Radaković- Džej

Mica je već donela domaće testo koje je tanko sečeno kao šibica. Sipamo testo, prelivamo ga čorbom iz paprikaša, uzimamo komade ribe, koji su čvrsti, kao da nisu kuvani na ogromnoj vatri! Janoš kreće da proba paprikaš, Dejan ga šeretski gleda, kao neko ko je potpuno siguran u svoje delo. Cokće Janoš i kaže: „Ovo je čarolija! Čista desetka! Nema bolje! Kaži mi Dejane, ovaj poseban šmek koji miluje nepca, od čega je to?“ „E to je od paprike koju proizvodi Željko Trkulja, naš komšija iz Kljajićeva. Pravi ovu savršenu papriku.“ – odgovara Dejan. A ja se molim samo da se ne pokvari jednog dana. Ostao mi je Janoš bez teksta. Pita me: „Kako si našao ovo mesto?!“ Rekoh mu da volim neobična mesta i da baš sva imaju magnet koji me privlači.

View this post on Instagram

A post shared by Čarda Kod Carine (@kodcarine)

Ne dolaze ovde slučajno Rade Šerbedžija, Boda Ninković, sportisti, pisci, jednom rečju svi oni koji smatraju da je kafana poslednja čovekova oaza, najdemokratskije mesto, mesto gde se čovek oseća slobodnim, jednakim, gde nema hijerarhije, gde čovek ima pravo da bude tužan, gde ima pravo da se smeje, da se napije, pa da i psuje ako treba, gde može, ako poželi, da se blesavi do mile volje, da opet bude onaj šeret iz mladosti. Čujem svaki dan žalopoljke mnogih ljudi kako nema više starih dobrih kafana. Moram da im kažem da nema više nas, kafane su tu, mi smo nestali.

Čarda kod Carine bila je magacin rezervnih delova preduzeća „Mostogradnja“, u vreme gradnje Batinskog mosta. Dušu ovoj kafani je udenuo Pera Maksimović ali i Mica, Dejan, prelepa Jasmina – ćerka Perina, izvanredna kuvarica Silvija Horvat, Stevan Blagojević – sportski ribolovac, koji već 54 godine peca šarana, poljubi ga i pusti. Stevana sam upoznao pored vatre kojoj smo se divili prateći magiju koja se odigravala pred nama.

Moja poruka je: „Volite se ljudi!“ Iz te vaše ljubavi i međusobnog poštovanja za čas će se roditi ponovo one lepe, stare kafane o kojima se pričalo. U takvim kafanama pevaće opet neki Zvonko Bogdan, neki Pisarika, neki novi Janika Balaš. Dajmo im šansu još ovaj put.

Duboko verujem da na ovim prostorima još nije zamro slavujev poj. Zato, za početak, umesto da idete u Tunis, dođite u čardu ispod Batinskog mosta i poručite riblji paprikaš, čvarke od šarana i možda pohovani mlečac. Mnogo toga lepog nudi zemlja Srbija. Kad čovek ima volju, ništa nije daleko ni suviše teško, niti nas je pregazilo vreme.

Za vašu informaciju, Janoš Mesaroš i ja imamo zajedno 160 godina, a ovo iskustvo nakon pređenih 450 kilometara i 6 sati sedenja u kafani smatramo toliko lepim, da ćemo probati sve da ponovimo prvom prilikom, ako je bude, a biće, jer je velika želja da još jednom čujemo priču Dejana Radakovića – Džeja, kralja paprikaša, pankera i zaljubljenika u muziku, koji je iako mlad postao čuvar tradicije i duše kafanske.