Bojčinska koleba je jedna od 1000 želja gospodara šume Jovana Milojevića
Kolumnista magazina Cafe Bar & Restoran, Hadži Jovan Mrđenović donosi priču o Jovanu Milojeviću, čoveku sa 1000 želja i tvorcu legendardnog mesta – Bojčinska koleba
Koliko puta ste čuli za nekoga da živi život kao iz bajke? Dečak rođen na ivici velike šume, šumu voli i gleda je sa ljubavlju i strahopoštovanjem. Bojažljivo se sa njom druži i voli je sve više. Mašta da šumi posveti svoj život. Onda jednog dana shvata da mu je dobra vila dodelila ulogu gospodara šume. Ovakav život živi Jovan Milivojević, junak ove priče. Rođen 1973. godine u Progaru, lepom selu koje je osnovano 1511. godine kao posledica seobe naroda pred najezdom Turaka. To je najzapadnije mesto Beogradskog atara.
Joca je kao dečak počeo polako da ostvaruje svoje snove. Prvo zaposlenje mu je bilo – lovočuvar. Voleo je taj posao i tu slobodu. Posle samo šest meseci, unapređen je u zvanje šumara. To je podrazumevalo više posla i veću odgovornost, ali i veće mogućnosti. Ovaj posao mu je omogućio da ostvari svoje snove. Šumar je postao 1994. godine. Velika je to šuma bila, 700 ha hrasta lužnjaka. Ali, Joca je imao još mnogo želja.
Hteo je ergelu rasnih konja. Danas ima 12 lipicanera i jednog ponija. Želeo je da ima muzej sremačkih eksponata i narodne kuhinje. Danas ima Kolebu. ‘Koleba’ je lokalni naziv za objekat kružnog oblika izgrađen od pruća i blata, i pokriven ševarom i slamom. U prošlosti je na teritoriji Srema objekat poput ovog korišćen za boravak čuvara stoke u polju i šumi. Nekada je širom Bojničke šume bilo više koleba u kojima su Progarci čuvali svoje mangulice.
Bojčinska koleba sa farmom goveda i mangulica
Joca Milivojević je čovek od hiljadu želja i sve se, nekako, ostvaruju. Poželeo je da ima farmu goveda i to je ostvario. Poseduje farmu mangulica, jer je to za Sremca oduvek bilo pitanje opstanka. To je odmah zahtevalo izgradnju savremene klanice. Ogledao se Joca i u organima upravljanja, kao rukovodilac Komunalnog preduzeća Opštine Surčin. Bojčinska šuma je jedno atraktivno izletište koje je pogurala u razvoju Opština Surčin preko Turističke organizacije, koja je osnovana 1972. godine. Tu je sagrađena letnja pozornica, koja je korišćena za razne manifestacije, koncerte, pozorišne predstave, parade i izložbe. Iako su vremena bila uglavnom teška, na primeru Bojčinske šume se vidi da ljudima ovog kraja nikad nije nedostajalo entuzijazma i ljubavi prema ovom bajkovitom mestu.
Junak ove priče je kafanu u Bojčinskoj šumi otvorio 2005. godine, a kafana je izgorela 2010. Mnogi bi pali u očaj i digli ruke od svega ali ne i Joca; on je uz pomoć prijatelja koje je imao sagradio novu i lepšu kafanu za samo 45 dana. Stara Bojčinska koleba je izgorela početkom novembra, a nova je otvorena 31. decembra 2010. godine.
Čekala se u novoj Kolebi nova godina. Bila je to veličanstvena pobeda čoveka i njegove upornosti, i oda prijateljstvu. Nova Koleba prestavlja izuzetan ugostiteljski objekat. Na svakom koraku vidi se želja da se prikaže zaboravljeni seoski način života i da se gostima ponude zdrave namirnice ovoga kraja, pripremljene na tradicionalni način. Joca uvek ističe da je istrajavao na svom putu zahvaljujući pomoći i podršci supruge Maje, majke Divne, sina Nikole i kćerke Aleksandre. Kaže, ponosan je na svoje delo i na svoju porodicu.
Joca posebnu ljubav gaji prema konjima. Ta ljubav mu je motiv za svaku akciju. Uspevao je Joca da upregne pet pastuva u jedan fijaker. Ljudi koji nešto znaju o lipicanerima znaju kakav je to poduhvat.
Bojčinska koleba – raj za decu
Bojčinska koleba je uživanje za odrasle i raj za decu. Hrana je božanstvena; postoji dečji meni, porcije 120-150 grama. Deca imaju svoj prostor sa raznim spravama i igračkama. Imaju priliku da se upoznaju sa konjima, da se jure po šumi bez ikakve opasnosti. Odrasli mogu da uživaju u hrani kao sa Olimpa.
Nude se razne vrste poslastica po starim receptima domaće kuhinje. Izbor pića je, takođe, impozantan. Doći ovde sa decom znači odvesti decu u autentičnu bajku, gde u jednom danu mogu da dožive i zavole prirodu i životinje, cveće, drveće, ozon koji ispušta 100 hektara šume hrasta lužnjaka. Deca mogu da beru šumske plodove i cveće, što im je u gradu zabranjeno. Imaju školu jahanja. Svi gosti biće oduševljeni ljubaznošću i predusretljivošću mladog osoblja ove kafane. Sva ova lepota nalazi se na pola sata od Beograda.
Ljubitelji večernjih izlazaka imaju ovde priliku da slušaju izvanredan ciganski tamburaški orkestar koji svira svaki dan, sem srede i petka. Sredom i petkom je modernija muzika za mlađe goste. Starije generacije koje dođu na ovo rajsko mesto moći će da se sete vremena kada se hrlilo u kafane van Beograda, kada je to bila prava pomama.
Tada se išlo u Citadelu u Banovcima, na Dunavsku terasu, takođe u Banovcima, išlo se na Ribarsko ostrvo kod Novog Sada, u Trskaru u Grockoj, u Satelit u Inđiji, u Vinograde u Grockoj, u Maligan u Surduku. Bojčinska šuma nam nudi priliku da se vratimo u to nezaboravljeno vreme.
Joca bi da sve završi odmah i sad
U neposrednoj blizini Bojčinske šume nalazi se selo Kupinovo, mesto iz koga potiču najbolji ciganski orkestri koji su unosili radost u duše i srca mnogih generacija. Lepo je da se s vremena na vreme setimo sebe i onoga što nas je ispunjavalo radošću. Bojčinska koleba nam upravo to nudi. Joca Milivojević je tvorac ove priče. Trebalo bi da je srećan i ponosan ali, što reče veliki Vladika Nikolaj Velimirović – nestrpljenje je ono što Srbima sreću kvari. Joca juri, žuri, popravlja, raznosi, gunđa nezadovoljan ovim i onim. Hteo bi da sve u životu završi ako može još danas. To je život i sudbina svih onih koji su donosili progres.
Dragi čitaoci, imaćete dosta razloga da zavolite Bojčinsku kolebu, koja vam nudi i mogućnost kupovine domaćih suhomesnatih proizvoda od mangulice i domaće svinje, i raznih vrsta sireva. Pa, prijatan boravak u Bojčinskoj kolebi!