Joca Tabor, priče iz kafane: Šumadijski valcer

Priče iz kafane za čitaoce magazina Cafe Bar & Restoran priča doajen srpskog ugostiteljstva Hadži Jovan Mrđenović. Za aktuelni broj donosi priču o rakiji, piću koje najbolje opisuje nacionalni identitet srpskog naroda, rakiji koja je uvrštena na UNESCO-vu listu nematerijalne baštine.

Priče iz kafane: Dragan Šević – Šeli, čovek koji je zadovoljan onim što ima

U ovim danima opšte zlovolje, dobro imati prijatelja, jednostavnog, vedrog, veselog, lekovitog – rekao bi Duško Radović.
Dragan Šević – Šeli upravo je takav čovek. Duško Radović rekao je još i to da mi mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što imamo ne može nas učiniti toliko srećnim, koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo. Ljudi kukaju šta su sve zaslužili, a nisu dobili od života. Niko ne priča šta je sve dobio, a nije zaslužio.
Dragan Šević – Šeli čovek je koji je zadovoljan onim što ima. Poznajem ga dugo godina. Sećam se koliko je bio strpljiv kada je imao malo i koliko je pristojan danas, kada ima skoro sve što je želeo. Čoveku to ume da bude veliki teret, to znaju oni koji su nešto stvorili, a nisu postali srećni. Ivo Andrić kaže: “Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje”.
Šeli takav problem nema. Nije ga nikada ni imao. On je dobar čovek, koji je gradio svoj put verujući da kada imaš svoj cilj samo ti treba vreme da do njega dođeš. Uvek je smatrao da treba vredno raditi; u tom radu uživati i sve vreme uživati u životu.

Radost poklanjanja i oda rakiji

Šeli je uspešan privrednik. Godine 1985. otvorio je manju majstorsku radionicu za proizvodnju umetničkih dela vezanih za našu tradiciju. Tako je ime nadenuo svojoj radionici “Srpska tradicija”. Iz nje izlaze umetnička dela sa dušom – ikone odlikovanja, značke, privesci, artikli vezani za veru, naciju, tradiciju, folklor, običaje. Danas je to svakako riznica kulturnog, verskog i nacionalnog identiteta našeg naroda.
Šeli je poznat kao čovek koji čini dobra dela, jer ga to ispunjava zadovoljstvom i donosi mu duševni mir i radost poklanjanja. On smatra da su dobra dela vrednija od svih drugih blaga jer donose ljubav i osećanje večnosti. Jer čineći dobra dela, najbliži smo Bogu. Šeli je blag čovek, stalno naoružan širokim osmehom, sa uverenjem da živi ljudi čine i greške, i da se u starosti uvek kaju. Kaju se zbog onoga što su pogrešili i zbog onoga što su propustili. Šeli ne želi bilo šta da propusti od života.
On se ogledao i u proizvodnji vina i rakija. Proizveo je neke izuzetne rakije, koje su nagrađivane najvišim odličjima. Velika odlika ovih rakija je, pored izvanrednog kvaliteta i savršeno pakovanje. Drvene kutije u koje se ove rakije pakuju su optočene legurama raznih metala. Svaka od ovih kutija predstavlja umetničko delo. Svi smo mi nekako slabi na rakiju, jer rakija nije neko obično alkoholno piće. Jedan nadahnuti ljubitelj šljivinog ploda napisa ovu odu rakiji.
Rakija za mene nije alkohol.
Rakija nije nešto obično, ni banalno, ni jednostavno.
Rakija je sloboda, deda, poreklo, tradicija, sabor, porodica, rođenje, kafana, inat, sahrana, trud i muka, uživanje, čestitanje, ku*čenje
Sve ono što me čini pripadnikom neobičnog naroda.
Zato verujem da je jedini preostali sublimat svega srpskog, vredan čuvanja.

Ne odustaj jer je teško

Šljivovica je konačno upisana na UNESCO listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, konačna satisfakcija za nas, ljubitelje ovog božjeg nektara. Sada kada je popiješ, nisi pijan, nego si dobro pod UNESCO zaštitom. Nevolja sa Šelijevom rakijom je ta što je ovu rakiju teško otvoriti. Ona toliko lepo izgleda, da su srećnici koji je dobiju ovako lepo spakovanu, pre za to da je čuvaju kao ukras u kući, nego da je popiju. Zbog toga ove rakije uglavnom završe kao poklon doktoru, profesoru, direktoru. Mi na taj način izražavamo zahvalnost nekim ljudima, koji su nam nešto veliko učinili.
Tako je završila i prelepo spakovana i skupa rakija, koju sam dobio od mog druga Šelija. Poklonio sam je jednom ministru kada mu je istekao mandat. Pomogao mi je čovek mnogo, tako što je predamnom okenuo jedan telefon i pitao kada će nešto da bude završeno. Ništa više. Stvar je bila rešana za par dana. Samo sam mu rekao hvala. Nisam imao petlju da mu bilo šta ponudim. A kako sve u životu prođe, prošao je i ministrov mandat. Bili smo odjednom jednaki. Poklonio sam mu rakiju, znajući da on to neće pogrešno da protumači. Obradovao se, silno. Rekao mi je: “Ja sam ljudima, diplomatama, poklonio nekoliko ovakvih rakija, i svima se poklon svideo, ali ja nisam lično imao priliku do sada da je dobijem”.
Kada je devedesetih Dragan Šević počeo da gradi etno selo, najpre je sagradio čeku, sa koje se videla cela Šumadija i pola Srbije, pitao sam ga zašto ulazi u toliku investiciju; vremena su bila baš teška. On mi je odgovorio da se od ideje ne odustaje kada postane teško, već kada prestane da bude vredno. Ovo što ja gradim je najveći poduhvat u mom životu. Sačuvaću svoje ognjište, kućni prag. Sačuvaću uspomene. Sve me vezuje za ovo parče raja. Sagradiću etno selo za svoju dušu, mesto gde će da mi dolaze drugovi i prijatelji. I održa čovek reč. Sagradi jedan velelepni kompleks, sa desetak prastarih vajata u kojima je sve kao pre sto godina. Sagradio je salu za razne namene, promocije, druženje. Sagradio je konobu, vinariju, prostor za pečenje rakije i ceđenje vina. Sagradio je prostor za obradu i sušenje mesa. Organizuje slikarske kolonije i druženja uz muziku. Čovek je izgradio poseban prostor za pripremanje tinktura i lekovitih napitaka. Sve to što proizvede, uglavnom, poklanja ljudima koji su voljni da to koriste.

Ljubav prema Srbiji, a i prema veri

Nije on samo ulepšao Blaznavu, u kojoj se sve ovo nalazi. On je i obezbedio radna mesta za određeni broj ljudi iz ovog kraja. Čitaće ljudi ovo i misliće da tu ima preterivanja. Međutim, i meni je teško da pratim i razumem Dragana Ševića; on je zaista neobičan čovek. Neće on doći ni na jedno naše druženje a da ne donese neki poklon svakom čoveku za stolom. Gledaće da sedne na neko periferno mesto, uzeće fotoaparat ili kameru i napraviće bezbroj snimaka. Još uvek nismo videli nijednu fotografiju od tih njegovih brda snimaka. Ako mu se ne dopadne društvo u celini, ili neki pojedinac, on će jednostavno da nestane. Nije mu problem da ode bez pozdrava. Kada se ponovo vidimo neće ništa da objašnjava. Ne priča Šeli mnogo, ne ulazi u teške polemike, ali ima savršenu procenu svakog čoveka. Ako ti nešto obeća, to če biti završeno. Smatra da smo mnogo više dužni Srbiji, nego ona nama. Često voli da citira Duška Radovića, koji je rekao: “Kada krenete da pljujete ovu zemlju, setite se da je klima odlična, da su vetrovi blagi, da nema oluja, cunamija, tornada, aktivnih vulkana i razornih zemljotresa. Nije sušna zemlja, niste žedni. Nije neplodna, iz džepa seme da ispadne, pa će nešto da nikne. Šumovita, brdovita, al’ nit’ su pretežno kamenjari, niti su džungle sa zaraznim boleštinama. Sve fino, pitomo, blago, nežno… To vam je od zemlje. Muka je od ljudi”.
Uspeva Šeli da kod ljudi probudi ljubav prema Srbiji, a i prema veri. Njegove ikone krase zidove gotovo svih srpskih kuća. On ne pokušava da se dopadne ljudima. Smatra, poput Čarlsa Bukovskog, da dan kada svima budeš drag i kada te svi budu voleli, treba da obeležiš kao dan kada si umro.
Sedim sa Šelijem, malo pijuckamo, malo pričamo. Prisećamo se kada je i kako počelo naše druženje. Što kaže Meša Selimović: “Prijateljstvo se ne bira, ono se dogodi”. Prisećamo se Moma Kapora i shvatamo koliki je to gubitak za sve nas. Šta bi sada rekao da je sa nama? A umeo je da nas voli, ali i da nas okupi. Setismo se one njegove misli, bliske ovoj temi:
“U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide. Gospode – pitaju – zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve. Tačno! – Odgovara Gospod Bog. Ali sam joj zato dao i Srbe”.
Idemo sada Šeli i ja. Čeka nas rakija i meze. Popićemo po jednu u slavu i čast svih onih koji više nisu sa nama.