Hadži Jovan Mrđenović za CafeBar & Restoran: Jedan dan života

Život čine lepi momenti, koje treba ceniti i čuvati u mislima. U izazovima koji su neminovni treba biti jak, a nakon dobijene borbe život ceniti još više. U svojoj kolumni, prijatelj redakcije magazina CafeBar & Restoran, Hadži Jovan Mrđenović, poklanja čitaocima dve priče iz prelepog Madrida koje nas teraju da se zamislimo i prepoznamo ono što je bitno.

Hadži Jovan Mrđenović za CafeBar & Restoran – Jedan dan života

Moj kum Mile Stojanović, bio je svetski čovek, voleo je život, voleo je kafanu, dobru muziku, folklor i svoju ženu Kiku koju je upoznao upravo na folkloru. Njihova ljubavna priča bila je izuzetna. Mile se ljutio na svoje prijatelje ako bi pogledali neku drugu ženu, sem sopstvene. Voleo je gledati samo svoju Kiku. Ona je za njega bila ceo svet.

Mnogi bi pomislili da je bio malo čudan, međutim njega je vodila strast koju je imao u sebi.
Jedno veče, dok smo uživali u zanosnoj španskoj muzici, Mile je iz čista mira rekao:
– Kume, ja tebe volim u Španiju! Samo ti voliš i razumeš taj narod na moj način.

Foto: Freepik/bearfotos

Dogovor je odmah pao. Idemo na put, pravac Madrid. Oduvek sam želeo da posetim Španiju, prilika je došla baš iznenada. Blizak je meni taj narod, ta muzika, hrana, fudbal, arhitektura, istorija, mentalitet, temperament. Stigli smo u strogi centar Madrida gde nam je Mile rezervisao hotel. Sve je vrvelo od ljudi, veseo, razdragan svet, muzika dopire sa svih strana.

Ostavili smo kofere i odmah otišli u mali lokal na gambore u ulju sa čili papričicama, pomešanim sa belim lukom. To me oborilo s nogu.
– Kume, šta ćeš posle ovoga? – upitao me je Mile, a ja ko iz topa odgovorih:
– Mile, da prostiš, ja bih ovo ponovo.

I tako jedno tri puta kako je odmicala noć. Ljudi je bilo sve više, prilazili su mnogi da pozdrave mog kuma. On je čovek koji obožava kafanu, a u Madridu je živeo desetak godina. Pojavio se tokom večeri i pokoji čovek sa naših prostora, svi su Mileta pozdravljali uz širok osmeh i sa poštovanjem. Naravno, sa svakim smo nazdravili. Bilo je to nezaboravno veče. Prvi moj kontakt sa Španijom. Jedva sam se dovukao do sobe.

Sutradan glava bistra, a ja oran. Spreman za nove avanture!
– Kume, da dođeš u Madrid a da ne obiđeš muzej Prado, to jednostavno ne može!
A ispred muzeja red kao za staru deviznu štednju. Ali šta je tu je, mora da se čeka. Čekanje se isplatilo. Čudesne slike Velaskeza, El Greka, Franciska Goje, Hoakina Sorole i drugih, onako opremljene i onako osvetljene, daju čoveku ideju da uzme stolicu i da sedi ispred jedne od tih slika ceo dan. U muzeju nismo osećali glad. Kad su nas izdale noge, Mile je predložio da idemo na ručak u restoran koji sprema najbolju jagnjetinu u Madridu.

Restoran je bio dobro posećen. Jedno baš lepo mesto. Na sred restorana bila je ogromna, prelepa peć u kojoj se peklo sve što je u ponudi restorana. Stiglo je pečenje, lepo isečeno na keramičkom ovalu. Pored ovala, konobar je doneo dva minijaturna roštilja na ugalj. To je služilo tome da se svako parče jagnjetine dodatno zagreje i da zbog mirisa uglja, bude još ukusnije. Mog kuma svi znaju i svi pozdravljaju kao da je Madrid mala varoš.

– Kume, večeras manje pijemo i ranije ležemo. Sutra je važan dan. Čeka nas Sevilja.
Poranili smo i stigli na prelepu madridsku železničku stanicu koja je ujedno i botanička bašta. Pojeli smo par tapasa i popili kafu. A voz kao svemirski brod, juri kao avion. Ono što je u prvom planu čovek ne može uopšte da uoči, već mora da gleda u daljinu da bi išta video. Prolazimo kroz ogromne plantaže raznog južnog voća. Voz izgleda fantastično, svi dobijaju slušalice i traže kanal koji žele da slušaju. Vrlo brzo smo stigli u Sevilju, koja je uz Atinu, najtopliji evropski grad.

Foto: Freepik/wirestock

Sevilja je nekad bila centar sveta u vreme velikih osvajanja. Svi su čuli za Karmen, Seviljskog berberina, flamenko, čije nastajanje se takođe vezuje za ovaj kraj. Poznata je po koridi i kao rodno mesto Don Huan de Marka, koga mi pamtimo po imenu Don Žuan, rodno mesto čuvenih tapasa takođe je Sevilja. Uzeli smo raskošno ukrašene kočije da bismo mogli da obiđemo što više uličica krcatih raskošnom mavarskom arhitekturom. Da bi se obišla Sevilja i sva lepa zdanja, treba sigurno nekoliko dana. Kum predlaže da odemo na ručak u jednu mirnu uličicu, udaljenu od gradske vreve i mora turista. Mesto kao iz bajke. Senovita bašta i kelnerica, lepa, prelepa. Imala je oči kao srna. Hodala je kao vrhunska igračica flamenka, a tako je bila i obučena.

Klizi vreme kao vino

– Kume, šta ćeš ti?
– Kad me već pitaš, ja bih ovde da ostanem.
– Pitam te ozbiljno! Hoćeš da probamo nekoliko njihovih tapasa, najbolji su u Španiji, pa onda da biramo neko glavno jelo?
– Može – kažem mu, dok primećujem blagu nervozu kod svog kuma. On je bio prilično kockast kada su žene u pitanju i dodajem:
– Kume može sve, meni je sada sve potaman. Najbolje bi bilo da ovde ostanemo.

Devojka nam je predlagala, Mile je birao, a ja sam bio na sedmom nebu. Klizilo je vreme, klizilo i vino, primakao se trenutak rastanka. Primetio sam neke promene i kod svog kuma. Gledao je ovog anđelka nekako drugim očima. Bio je to trijumf onog nečistog u meni. Uspeo sam da promenim jednog puritanca. Rastajali smo se pet minuta od zanosne andalužanke, uz čvrsto obećanje da ćemo sigurno opet doći. Kod obećanja su bitne dve stvari, niti koštaju niti bole, nismo se više nikada videli. Žurno kočijama odlazimo do železnice. Ločemo vodu. Svako nateže iz svoje flaše. Pravac Kordoba. Potrošene energije i potrošenih emocija stižemo u nestvarnu Kordobu. Ovde je svaka građevina spomenik kulture i arhitekture.

Foto: Freepik/wirestock

Odlučili smo da obiđemo samo džamiju, koju je stvarno greh ne videti. Velika džamija u Kordobi, građena je od 784. do 987. godine. Bila je najveća džamija u Španiji i remek-delo mavarske arhitekture. Bili smo već prilično iscrpljeni a u Madridu nas je čekala burna noć. U vozu za Madrid smo uglavnom dremali. U Madridu su nas dočekali neki naši ljudi, neki zaposleni, neki na školovanju, svi veseli i nasmejani. Španija je zemlja nasmejanih ljudi. Madriđani u tome prednjače. Ljudima jednostavno ne silazi osmeh sa lica. Veče je bilo veselo i bučno.

U jednom trenutku kum je komandovao:
– Pokret. Sutra je novi dan i novi program.

Danas posećujemo Segoviju, gradić kao iz bajke koji krasi rimski akvadukt. Akvadukt je čudo arhitekture, ima 167 lukova, visok je 35 m. Građen je u 1. i 2. veku u vreme rimskih imperatora Klaudija i Trajana. Obilazimo dvorac Alkaraz, neverovatno zdanje. U dvorcu su izloženi oklopi, sedla i oružje vitezova onog vremena. To su bili neki sitni ljudi, a vitlali su ogromnim mačevima. Shvatam da smo mi baš slabašan naraštaj. One mačeve mi jedva možemo da dignemo.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Mesón de Cándido (@mesondecandido)

Stigli smo ispred kultnog restorana. Bilo je sveta kao pred utakmicu. Bio sam pomalo tužan, jer je izgledalo da od ručka nema ništa.
U tom trenutku maše nam čovek obučen kao ugostitelj i uzvikuje: – Cornel (pukovnik) Estohanovik!

Moj kum podiže ruku. Masa je napravila prolaz i mi ulazimo u hram gastronomije sveta. Ulazimo u Mesón de Cándido, Segovia, restoran koji španska kraljevska porodica posećuje preko 100 godina. Duže od 100 godina sve krunisane glave sveta dolaze ovde. To ne znači da običan smrtnik nije dobrodošao.

Specijalitet restorana je prase koje se seče tanjirom na 4 dela po standardu ove kuće. Prase je teško, bez iznutrica, od 4,2 do 4,8 kg. Može da bude staro do 21 dan. Majka se hrani žirom i ekološki čistom hranom, živi u hrastovim šumama na slobodi. Prasići su sisančad. Potpuno sam skamenjen.

View this post on Instagram

 

A post shared by Engr. Benjie Baluyut (@benjie_bee1285)

Ispred vrata je ostalo da čeka 300 ljudi, a ovde Kandido nama nudi da biramo sto. Zamolio sam da sednemo za sto koji voli Hulio Inglesias. Meračim to prase, čuo sam ja već nešto o tome. Mile poručuje par predjela, to je ludilo od ukusa. Štrpni ovo, štrpni ono. Došlo prase, ja ne mogu ni da zinem. Očaj neki me uhvatio. Jedva nekako sam uspeo da pojedem par zalogaja prasetine.  Kad sam utolio vučiju glad, pitam:
– Kume, onaj te čovek nazvao pukovnikom?
– A, to su neke naše šifre – reče on.

Davno sam shvatio da kojim god poslom čovek hoće da se bavi, mora da upozna one koji su u tom poslu najbolji. Takva su izgleda pravila i sa životom. Treba se družiti sa najboljima.

Ćutljiv si nešto, kume…

Prilazi nam još nekoliko ljudi, porodica, zaposleni. Pozdravljaju nas sa najvećim uvažavanjem. Kako malo treba čoveku da otplovi na sedmo nebo. Obišli smo još malo božanstvenu Segoviju, pa na voz, koji ide do Madrida brzinom od 300 km/h. Do Madrida sam uglavnom ćutao, bio sam u šoku od onoga što sam video i što sam doživeo.

– Ćutljiv si nešto kume? – upitao me je.
– Zapravo pokušavam sve da zapamtim, da nešto ne zaboravim kad budem pričao ljudima – rekao sam mu, a on će meni na to:
– Kume, gledaj da što manje pričaš, da se ne razočaraš. Većina ljudi sve gleda kroz pare pa će da ti kažu da sam ja ovaj svet potplatio, pa me zato uvažavaju i onako dočekuju.

Sutradan je za mene nastupio još veći šok, kad smo otišli na ručak u restoran Real Madrida. Oko nas se sjatila gomila ljudi, gostiju i zaposlenih. Došao je sinjor Estohanovik, video sam da ga ljudi vole i poštuju, zato što je dobar čovek i ima gospodsko ponašanje. Videli ste ovih dana šta je Novak Đoković rekao Del Potru. Tvoj najveći uspeh je to što si dobar čovek. Zato te voli ceo svet.

Kum me je predstavio svima. Šefu restorana rekao je da bih ja voleo da obiđem proizvodni deo pošto se bavim ugostiteljstvom. Čovek me odmah uveo kuhinju, to je savršenstvo. U delu gde se peku razne vrste mesa, postoje dva brenera na gas, ogromne veličine. One bljuju usmerenu vatru odozgo. Temperatura može da ide i do 700° C. Imao sam utisak da sam ušao u visoku peć. Pitao sam kako se ovo meso ne zapali. Čovek kaže da breneri tretiraju meso odozgo, mast kaplje na dole u kanale koji odmah odvode masnoću. Na sve strane poznate face, fudbaleri, treneri, glumci, starlete… Da čovek ne veruje gde se našao. Došlo je vreme da se izađe iz bajke. Ovo je samo deo onoga što sam doživeo u Španiji sa svojim kumom. Na kraju zaklinjanje da ćemo doći opet, već iduće godine.

AI

Ali kako kaže naša izreka, čovek sneva, a Bog se podsmeva. Nije bilo sledećeg dolaska. Moj božanstveni kum, Mile Stojanović, otišao je u večna lovišta. Verujem da je i tamo u najboljem društvu. Njegova verna pratilja, a moja kumica Kika, čuva uspomenu na njega. Čuva sećanja na život kao iz bajke.

Ko ima porodicu na okupu, taj ima sve

Opet Madrid. Lep, nasmejan, umiven. Naviru sećanja. Trg Svete Ane umiven suncem. Sve je isto samo je povod mog boravka drugačiji. Sudbina je htela da dođem u ovaj čarobni grad zbog izuzetno delikatne operaciju prostate. Najbolji beogradski urolozi profesori su mi sugerisali, da ako sam u prilici odem na operaciju u Madrid, kod čuvenog doktora svetskog glasa, koji se zove Fernando Gomez Sanča. Posle mnogo peripetija i prepiske, doktor je pristao da me operiše. Na ovom delikatnom putovanju, moje pratilje bile su ćerka Ana i supruga Svetlana, koju iz milošte zovem Cecilija, uvek kada sam dobre volje. Danas je 17. novembar, sutra je dan de.

U ušima mi neprestano odzvanja muzika iz prastarog meksičkog filma “Jedan dan života” i pitam se da li je ovo taj dan… Pokušavamo da budemo veseli i da pokažemo bezbrižnost, ali ipak, nekako ne ide. Roje mi se mnoge misli u glavi. Hteo bih da kažem nešto pametno svojim brižnim pratiljama, ali ja shvatam da ne mogu da izgovorim najprostiju rečenicu. Zato pričam o hrani, o nekim uličnim zabavljačima. Sve češće, ispod oka, krišom pogledam Anu i Ceciliju. Pokušavam da ih se nagledam. Shvatam koliko ustvari one meni znače. Sve vreme me opseda misao šta će one mučenice u belom svetu ako ovo sutra krene naopako. Nema tu straha od smrti, postoji samo strah da li će one uspeti da se snađu u toj novoj situaciji.

AI

Sve teže uspevam da kontrolišem emocije. Nas su vaspitavali da je sramota da muškarac pusti suzu, a suze se u starosti javljaju vrlo često, valjda zato što smo ih u životu uporno potiskivali. Šetali smo Madridom satima. Jeli, pili, pa opet jeli. Na kraju došlo je vreme da se vratimo u iznajmljeni stan. Sutra valja poraniti. Konačno, kucnuo je i taj čas, lepo sam se obukao, pa put, bolnica. Dočekuje nas ljubazna devojčica, Natalia. Vesela, nasmejana. Okolo, mnogo osoblja. Svi nasmejani, stiče se utisak da su oni svi članovi jedne familije. Dolazim do anesteziologa. Sada je važno. Anesteziolog, jedna lepa, zgodna doktorka, kaže da je sve u redu i da sam ja spreman za operaciju. Rekla je da će sve vreme biti uz mene. Sve se odvija filmskom brzinom, dolazi doktor Fernando Gomez Sanča. Pozdravlja me i kaže:
– Ništa ne brinite, moj tim će da vas pripremi za operaciju. U najboljim ste rukama. I dalje oko sebe vidim samo nasmejana lica. Posle 2 sata, operacija je uspešno završena. Svi su zadovoljni. Dolazi doktor i saopštava mi:
– Imali ste džinovsku prostatu, ja sam zadovoljan poslom koji sam uradio.

To je bilo oko 18 časova. Sutradan u podne su me otpustili iz bolnice. Posle dva dana ručam sa svojim pratiljama na madridskom golf terenu. Petak je poslednji dan boravka u Madridu. Opet smo na Trgu Svete Ane. Izdaleka nam maše poznato lice, Melisa, kelnerica koju sam upoznao u nedelju. Smešta nas za prvi sto i kaže da će vrlo brzo da nam obezbedi sto koji sunce obasjava celog dana. Kod nas je primetna euforija, sve nam je neobično lepo i svemu se radujemo. Poručujemo skoro sve što se nudilo na dva lista papira. Mi danas slavimo, ja sam uspeo da se ogrebem za jedno pivo. Ponovo shvatam šta znači imati porodicu oko sebe. Ko ima porodicu na okupu taj ima sve.

Oko nas ulični svirači, akrobate, pevači, prosjaci. Svima se radujemo, jer smo mi prebrinuli sve brige, do daljnjeg. Vreme leti, još malo posmatram razdragani narod oko nas. Nema ni jedne namrštene face. Ovde stvarno valja dolaziti na terapiju. Došlo je vreme da se ja oprostim od Madrida. Ostaviću moje devojke da nekoliko sati danu dušom i oslobode se pritiska i stalne brige o tome kako je meni. Moj predlog su nevoljno prihvatile, ali im je sigurno i laknulo.

Na kraju, želim da se zahvalim Ani i Ceciliji što su uspele da svojim požrtvovanjem i neviđenom brigom, stvore kod mene utisak da sam dobio vaučer za besplatno turističko putovanje u Madrid. Veliku zahvalnost dugujem sinu Dušanu, koji se svim silama birio da se moja odiseja uspešno okonča. Hvala snaji Aleksandri, koja je uspostavila video link sa Madridom. Ma, hvala svima koji su učestvovali u ovoj priči.

P. S. Ozbiljno razmišljam da sledeće godine isključim kolumnu.