Jelena Šuleić: “Ne svodim račune, radujem se novom početku u Albaniji”

Kada vas roditelji iz porodilišta odnesu u hotel i tamo provedete prvu noć u životu, nema ničeg logičnijeg nego da hoteli budu vaš život. D.HTM Jelena Šuleić otkriva zašto za sebe kaže da je “inficirana” hotelima i zbog čega je raduje novi angažman u Albaniji

Jelena Šuleić: “Ne svodim račune, radujem se novom početku u Albaniji”

Gospođu Jelenu Šuleić sam upoznao na prošlogodišnjem Food Talk-u u Novom Sadu. Relativno rano jutro, prvi panel, tema ne može biti teža – tržište radne snage u Srbiji i regionu. Dok razmišljam kako da ne umorimo prisutne, a opet svestan toga da nećemo ništa rešiti u jednosatnom razgovoru, začujem kako gospođa Jelena Šuleić izgovara sledeću rečenicu: “Više se ne postavlja pitanje da li kandidat za posao ima ruke ili noge, već da li diše”. Ova rečenica koja je nasmejala sve prisutne, osim što na najsažetiji mogući način opisuje stanje u HoReCa sektoru, ujedno je bila savršena uvertira za više nego zanimljiv panel. Nekoliko meseci kasnije, kada sam od mnogobrojnih ljudi iz sveta hotelijerstva čuo toliko pohvalnih reči o gospođi Šuleić, započinjemo razgovor u restoranu Mokum hotela Amsterdam, kojim je rukovodila nešto više od četiri godine.

Jelena Šuleić: Intervju

Vaša rečenica “Prazna soba u hotelu je poraz” mi se urezala u pamćenje. Još više s kojim ste to žarom izjavili. Pa, da krenemo od prazne sobe i da li je taj žar zaslužan što je hotel Amsterdam tokom korone bio popunjen gotovo do poslednje sobe?

Korona je na sreću iza nas. Hotel Amsterdam je jedan od retkih hotela u Beogradu koji je tu, 2020, poslovnu godinu završio u plusu. Bila je velika odgovornost ponovo pokrenuti posao u hotelima. To nije bilo pitanje profita, već opstanka biznisa. Mnogo snage i truda svih zaposlenih u hotelu Amsterdam je uloženo u oživljavanje hotela. Gosti se kod nas osećaju, kako najčešće na recepciji komentarišu, ”kao kod kuće”. A što se tiče prazne sobe, to jeste poraz, pogotovo ako može da bude prodata po adekvatnoj ceni. Mislim da je posvećenost ključna reč.

Da bi nastao žar, prvo se mora upaliti vatra. U vašem slučaju to nije moglo ranije jer koliko sam upoznat, vi ste prvu noć u životu proveli u hotelu? Ne treba biti previše religiozan da bi se to protumačilo, ne kao znak pored puta, već znak koji je odredio put.

Od kada je upaljena, ta vatra, ne samo da se nije ugasila nego je prerasla u kontrolisani požar… Moj otac bio je tih godina direktor Motela 1000 ruža na Avali, gde je i živeo, tako da sam pravo iz porodilišta otišla sa roditeljima u hotelsku sobu. Od tada, pa evo, sve do današnjeg dana sam, na neki način, ostala u hotelskoj sobi. Postoje u mom životu ljudi i događaji koji su odredili moj poslovni put i mnogo mi na njemu pomogli. To su pre svih profesor Sveta Marić, Rade Samčević i profesor Slobodan Cerović.

Odrastanje u srećnoj porodici je naglo i tragično prekinuto. U jednom trenutku odlazite na Kipar i počinjete potpuno novi život. Zanima me da li ste se iznenadili koliko snage i upornosti ima u vama?

Određene životne situacije vas nateraju da naglo sazrite. Moj odlazak na Kipar bio je sticaj nesrećnih i neobičnih okolnosti. Moj brat Petar je bio tamo na praksi, pa je to bilo najprirodnije rešenje u tom momentu. U pokušaju da se snađem, u prvom momentu, nisam mnogo birala poslove jer sam znala da je to samo početak. Bilo je daleko od lakog, ali su saznanja i spoznaje o sopstvenim ciljevima i snazi bili benefit za koji sam i danas zahvalna. I da nije bilo lako – nije. I da treba snage – treba.

Da li ste i u tim teškim trenucima na putu uspeha bili nasmejani i raspoloženi? Vaš stav je toliko pozitivan, da je cinicima garantovano iritantan. No, tada je neko prepoznao taj stav kao potencijal.

Vlasnici hostela su prepoznali potencijal za koji ni ja nisam tada znala da imam. Imali su poverenja u mene, što je bilo ključno. Važno je kakvu poruku šaljete. Važno je da volite ljude i da ih poštujete. I, naravno, da im to i pokažete. Bilo je momenata kada sam i plakala, ali sam se brzo posle toga smejala. Sve je to život. A što se cinika tiče, malo mi ih je žao (smeh).

Od hostela ulazite u svet hotela sa pet zvezdica.

U mom životu neke stvari su proizvod znanja, rada i upornosti, a za neke je zaslužna srećna zvezda. Početak rada u hotelima sa pet zvezdica je bio baš stvar sreće. Kao i svaki gastarbajter, imala sam mesto na koje sam volela da idem. Na jednom od njih upoznala sam ljude koji su potpuno promenili tok mog života i moje poslovne karijere. To su Avramis Hadžimihailidis i Marija Hristodulu. Bez njihove bezrezervne podrške verovatno bi se sa Kipra vratila posle tri meseca. Krenula sam kao sobarica, pa supervizor, pa konobarica na doručku, zatim recepcioner, pa… Jednostavno, ne postoji departman hotela u kome nisam radila i tako se upoznala sa operativom do najsitnijih detalja. Kiparska zajednica je u to vreme još uvek bila čvrsto povezana i svi su međusobno rođaci i kumovi. Kada jednom uđete u određene poslovne krugove i pokažete se kao lojalan i dobar radnik, sva vrata su vam širom otvorena.

Kada i kako dolazi do povratka sa Kipra?

Dođe vreme kada se spozna da su određeni ciklusi u našim zivotima završeni i da više nema prostora za dalji razvoj i rast. Jedno jutro su mi Beograd, familija i prijatelji nedostajali više nego obično. I vratila sam se. Uključila sam se nakratko u porodični posao mog supruga u tada čuvenoj poslastičarnici Aurelio. Pokušaj da živim bez rada u hotelu nije uspeo. Ne koristi se uzalud krilatica – inficirana hotelima.

Hotelskom poslu se vraćate na velika vrata kao generalni menadžer A hotela. Šta ste uradili prvi dan na poslu?

Za povratak u hotele sam zahvalna gospodinu Miroljubu Aleksiću, jer to je za mene bila neopisiva sreća. I danas pamtim taj prvi dan. Zavirila sam u svaki ugao hotela, javljala se u prolazu i zaposlenima i gostima po sto puta, a u sebi sam sve vreme pevala (smeh).

Naišao sam na izjavu da si posebno ponosna na svoj rad na pre-openingu hotela Izvor u Aranđelovcu. Šta mi možeš više reći o tome i da li je pre-opening faza možda najvažnija za uspeh jednog hotela?

Izuzetno kratak rok za otvaranje je podstakao moju najveću kreativnost. Zahvaljujući svim zaposlenima, kako na gradilištu, tako i u hotelu, kao i velikoj podršci vlasnika, hotel je otvoren u predviđenom roku. Pre-opening faza jeste, možda, najvaznija faza ako tu uključimo i prvih godinu dana od otvaranja. Ako dobro postavite temelje poslovanja, razrada ide lakše i uspeh je vidljiv. Može se reći da je to najteža i najnapornija faza. Tada su uvek i nivo kreativnosti i organizacionih sposobnosti, ali i nivo stresa, na najvišem mogućem nivou. Ali, kada se sve završi i u hotel uđu prvi gosti, radost što je nesto uspešno završeno nema cenu (osmeh).

I onda, kada bi neko drugi uživao u plodovima svog rada, odlaziš u hotel Moskvu na poziciju generalnog menadžera hotela. Zašto?

Izazovi za mene nikada ne prestaju. Moskva je kraljica među svim beogradskim hotelima i zaista je bila velika čast raditi u njoj. To je poslovni ambijent u kome se kraljevski osećaju i zaposleni i gosti. Ja sam jedina žena koja je u 115 godina dugoj istoriji hotela bila direktor. Zahvalna sam gospodinu Miletu Dragiću na ukazanom poverenju. Biti direktor Moskve je bio veliki izazov jer je trebalo poboljšati i unaprediti nešto što već dobro posluje. Menadžeri hotela Moskva su u tom periodu skoro svi prošli edukacije NLP-a što je dalo novu pokretačku snagu celom timu koji je posle toga napravio fantastične rezultate.

Vraćate se u A Hotele na poziciju CEO grupacije. Koliko je moguće na toj poziciji osetiti bazu ili se čovek mora osloniti na najuži krug saradnika? Koliko verujete u ljude sa kojima radite. Da li birate nove ili postojeće “naterate” da vas slušaju?

Najvažnije mi je uvek bilo da napravim tim koji je održiv i samostalan bez obzira na promene u ljudskim potencijalima. Cilj mi je da uvek uspostavim balans izmedju merljivih KPI-ijeva sa jedne strane i dugoročnosti održivog poslovanja koje se bazira na lojalnim i profesionalnim timovima. Radila sam na tome da svoje zaposlene vodim znanjem, a ne “teranjem”. Mislim da je ta vrsta upravljanja ljudima davno prevaziđena. Zaposlene sa kojima sam radila najvećim delom znam po imenu i prezimenu, šta rade, kako obavljaju poslove i na kojoj se poziciji nalaze. Osim toga trudila sam se i da ih upoznam kao ljude, sa svim njihovim očekivanjima, potrebama, strahovima… A u jednom momentu ih je bilo oko pet stotina. Jednostavno, verujem ljudima sa kojima radim i oslanjam se na timove.

Moja (pre)gruba formulacija pitanja o naterivanju na poslušnost je vezana za činjenicu da kada je hotel neuspešan, prvi na udaru je glavnokomandujući. A kada je uspešan, svi su zaslužni.

Velika je sreća da sam uvek radila u hotelima koji su imali odlične poslovne rezultate, pa sam izbegla tu vrstu udaraca. A za rezultate su uvek zaslužni timovi. Retkost je, skoro nemoguće, u hotelskoj industriji postići dobar rezultat samostalno. To je uvek rezultat ozbiljnog timskog rada, a da bi tim davao vrhunske rezultate mora da ima dobrog trenera.

U jednoj debati ste izjavili da svako može biti uspešan lider. Pošto se apsolutno ne slažem, kako ćete odbraniti ovu vašu izjavu?

To što ste naveli je delimično tačno. Mislim da je svako lider sopstvenog života, ali uspešan lider, koji vodi druge ljude, upravlja kompanijama – se rađa. To možete da pokušate da naučite, ali… Znam za mnoge uspešne lidere i na lokalnom i svetskom nivou koji su bez formalnog obrazovanja napravili fantastične uspehe u poslu i životu.

Ljudi su najveće bogatstvo je floskula koja se, nažalost, prilično pohabala. Ipak, o tome koliko su ti ljudi važni svedoče i naslovi tvog master rada – Etičko ponašanje i poslovna komunikacija u hotelijerstvu, a i u doktorskoj distertaciji se baviš ljudima i kognitivnim veštinama.

To za mene nije floskula, već istinska, prava vrednost. Hotelski biznis delom čine zidovi, ali najvećim delom ga čine ljudi sa svim svojim vrlinama. I zaposleni, kao i gosti, očekuju poštovanje, lep odnos, uvažavanje koji uvek daju dobar krajnji rezultat. Za gosta hotel je njegova kuća tokom boravka i od našeg odnosa prema njemu i načina na koji ćemo pružiti uslugu zavisi hoće li biti zadovoljan. Mada, više volim da upotrebim pridev – srećan. Zaposleni u hotelima oduvek imaju “dopunska” zanimanja koja nisu sami odabrali, jer osim što smo konobari, sobarice, recepcioneri mi smo, takođe, većim delom svog radnog vremena dobri slušaoci različitih ispovesti, raznih događaja, nesrećnih i srećnih sudbina, te se svakako slažem sa konstatacijama da smo mi često i sveštenici i psiholozi (osmeh).

Primetno je da žene u biznisu generalno neguju “muški” dress code – pantalone i sako. Rizikujući da izazovem gnev feministkinja, upitao bih vas gde se izgubila suknja?

U ovom poslu postoji dress code, koji mora da se poštuje. Mislim da to nema veze sa polovima nego sa tim šta je praktičnije. Mnogo važnije od toga šta ste obukli je kakav stav imate i kakvu poruku šaljete. Nijedna suknja ili pantalone ne mogu da nadomeste manjak znanja ili empatije.

Kako reagujete na rečenice tipa: “Toliko toga sam naučila od Jelene Šuleić”? Da li ste svesni uticaja koji ste izvršili na vaše zaposlene tokom karijere?

Srećna sam ako sam zaista izvršila dobar uticaj na nekoga i ako je neko od mojih kolega od mene naučio nešto što mu je korisno. Generalno, volim ljude i verovatno svoju “inficiranost” i ljubav koju gajim prema poslu nesvesno prenosim i na ljude oko sebe.

Ovo sam pitanje ostavio za kraj jer je nedžentlmensko, a nisam želeo da završimo intervju na samom početku. U godinama ste (!) kada većina ljudi, bar na Balkanu, počinje da razmišlja o mirnoj luci, polako se svode računi, prenosi se znanje, a vi se odlučujete na novi izazov, i to u Albaniji.

Životne energije su vrlo individualne i zaista ih ne bih komentarisala. Moja je još uvek velika i čini mi se da tek sada, kada su mi deca izrasla u dobre i čestite ljude, kada sam završila neke egzistencijalne stvari koje vas muče dok ste mlađi, mogu da radim bez ikakvih prepreka. Znanje prenosim svojim studentima na Univerzitetu Singidunum i vrlo sam srećna što su generacije koje dolaze spremne da brzo napreduju.
Račune nikada nisam svodila. To je, bez uvrede, posao za računovođe. Angažman u Mövenpick Hotelu u Albaniji je poseban izazov jer je tamošnje turističko i hotelsko tržište u progresiji. Mnogo veći izazov od toga mi je što ću raditi sa Milošem Cerovićem, Žiletom Vasićem i Božom Damjanovićem u okviru njihove kompanije Peritum.