Zlakusa je očarala našeg kolumnistu Hadži Jovana Mrđenovića, pročitajte zašto

U Srbiji postoji bezbroj mesta čudnih naziva. Jedno od takvih je selo Zlakusa, ni pitomijeg mesta ni čudnijeg imena. Da sam ja kumovao nazivu, ovo mesto bi se možda zvalo „Zlatokusa“, zbog zlatnog pejzaža koji puca pred očima. Ili „Zlatousta”, zbog izvanrednog govorničkog dara gotovo svih stanovnika ovog divnog krajolika. Ali šta je tu je!

„Zla kosa“ ili „zla i kusa“ keruša?

Postoje dva tumačenja kako je selo dobilo ime. Po prvom, turski karavani na putu od Carigrada do Dubrovnika upravo su tuda prolazili. Na delu tog puta bila je jedna kosa koju je valjalo preći. Tu su hajduci, zbog skrovitosti položaja pravili zasede, pa su Turci to mesto nazvali „Zla kosa”. Po drugoj verziji na tom mestu bio je sagrađen han. Gazda hana imao je neku kučku „džumaru“ koja je bila ružnjikava i prgava. Neko joj je otfikario rep, tako da je bila kusava. Gazda ju je mnogo voleo i smatrao najboljom čuvarkućom. Kada bi nailazili karavani, ona je kidisala na konje i volove, ali i na ljude koji joj se nisu dopali. Tako se proneo glas da u tom udobnom i lepom hanu postoji keruša koja je „zla i kusa“ i treba je se kloniti. Vi izaberite legendu koja vam se više dopada.
Od kada je pušten u saobraćaj Auto-put Miloš Veliki, do Zlakuse se stiže mnogo lakše i brže. Prolazi se kroz izvanredan krajolik. Srbija je lepa i zimi, i bez vegetacije i bez snega. Od Beograda do Zlakuse ima oko 200 km. Prolazi se i kroz prelepu Ovčarsko-kablarsku klisuru, uzan je i krivudav put ali toliko živopisan. Table obeležavaju skretanje za desetine manastira smeštenih na skrovitim mestima Ovčara i Kablara. Ovaj deo mnogi nazivaju i Malom Svetom Gorom. Mnoge tajne i lepote krije Srbija. Konačno Zlakusa!

Preseći magistralu je pravo umeće, a ima i „anđela na putu“

Isključiti se sa magistralnog puta prema selu predstavlja prilično umeće. Nema trake za skretanje levo. Mora da se prikoči i strpljivo sačeka trenutak kad nema vozila da se preseče magistrala – problem koji se ne rešava godinama. Put vodi ispod pruge, zatim u sela Zlakusa i Potpeće. Rešio sam da idem najpre do Potpećke pećine, odnosno do restorana „Pećina”. Neki radovi na putu, popusti mi pažnja i ja produžim pravo putem. Vidim da sam promašio pravac, srećom – ispred mene putem ide devojka, grandiozan hod kao u srne, lepa kao anđeo. Usporio sam i obratio joj se kroz prozor kola. Pogledala su me dva plava oka kao iz bajke. Bože, kakva lepota! Uz prelepi osmeh, na moje pitanje kojim putem se stiže do Potpećke pećine, objasnila mi je da treba da se vratim do hladnjače na putu, a onda desno i samo pravo. U svojoj zbunjenosti, nisam se ponudio da je bar odvezem do kuće. Okrenuo sam auto, samo sam joj mahnuo, postiđen svojom smetenošću. Palo mi je na pamet da bi putari možda mogli ovde da postave znak „anđeli na putu“. Stilizovali bi ga vešti umetnici iz Zlakuse.

Stigao sam do Potpećke pećine, čuda prirode koja na steni visine 70 m ima otvor visine 50 m. Najlepša pećina jugozapadne Srbije. Uzlazno-silazna staza ima preko 700 stepenika, a sama pećina ima pet odaja, lepih ornamenata koje su izvajale reke ponornice. Dvorane imaju bajkovita imena prema obliku nakita koji ih ukrašava. Iz pećine izviru dva vrela koja čine reku Petnicu. Kapacitet jednog vrela je 70 litara vode u sekundi. Pošto izviru na ogromnim dubinama, voda je izuzetno čista i temperature devet stepeni. Pećina je dugačka 12 km, ali je za posetioce dostupno 550 m. Ima dokaza po predmetima nađenim u pećini da su je ljudi koristili još u neolitu. Voda kapavica u njoj po predanju leči probleme sa očima, pomogla je mnogim ženama da dobiju porod, a plato između pećine i restorana „Pećina” je pogotovo mikroklimatski biser. Mnogi ljudi u godinama prilikom posete pređu 770 stepenika, a da se pritom ni na jednom licu ne vide tragovi umora. To su mi posvedočili meštani sa kojima sam jednom prilikom ranije pio pivo ispred bakalnice. Predlagali su mi da popijemo i po treće, ali ja sam odbio jer sam morao da vozim. Oni su me na kraju uverili da ako posedimo na tom mestu još petnaestak minuta nestaće i umor i alkohol. Tako je i bilo.

Gazda Gojko, „čovek s kaldrme“ je imao petlju da sagradi prvi privatni ribnjak u Jugoslaviji

Pećina danas ne radi, pa je red da odmah idem u kafanu. U „Pećini” me dočekuje lepa atmosfera. Založen kamin, meki džez sa nosača zvuka, popunjen restoran, uglavnom ženski svet. Goste služi buljuk vedrih, nasmejanih devojaka. Mladi gazda Petar Panić danas nije tu. Lepo vreme Petar koristi za paraglajding, koji je njegova velika ljubav, pa i opsesija. Pojavljuje se gazda Gojko, rodonačelnik ovog prelepog zdanja, začetnik ideje gradnje ribnjaka 1980. godine i restorana 2004. godine. Gojko je prilično neobičan, „čovek s kaldrme“ koji je imao petlju da na ovom mestu sagradi prvi privatni ribnjak u Jugoslaviji. Bila mu je ta oblast bliska pošto je agronom po struci. Odlučio je da se bavi uzgajanjem pastrmke. U ribnjaku koji ima izuzetno čistu vodu i temperature je od 10,5 do 11 stepeni pastrmka se uzgaja od ikre do težine od 300 grama. Riba je izuzetnog kvaliteta, a kapacitet ribnjaka zadovoljava potrebe restorana, koji je jedinstven po tome što jedini u Srbiji na meniju ima samo – pastrmku, supu od pastrmke, salatu i dve vrste domaće pite, jednu sa šljivama i drugu sa jabukama i orasima.
Gazda Gojko je strastveni bajker, sa odabranim društvom jezdi drumovima Srbije. Kad se pojavio u crnoj bajkerskoj košulji i kožnom prsluku, nisam mogao da poverujem da ima 70 godina. Odmah smo pokrenuli razne priče. Na pitanje da li svojim motorom obilazi i „beli svet“ odgovorio je da će se „svetu“ posvetiti tek kada obiđe svaku kuću u Srbiji. Njegova izjava je prijala mom srcu. Pitao sam ga zašto nudi samo ribu u svom restoranu. Na to je rekao: „Jovane, kada bih imao još nešto toliko dobro, nudio bih i to. Niko se ne buni zbog skučenog izbora. Ovakva riba je melem za svakoga“. Čovek je skroz u pravu, pomislio sam. Probao sam i pastrmku i pitu, pili smo domaću tamjaniku i sve je bilo besprekorno. Imao sam utisak kao da sam u najlepšoj vazdušnoj banji na Alpima.
„Gojko, da li ti i Petar reklamirate svoj restoran na neki način“, pitao sam.
„Jovane, da li si ti ikada video reklamu za čvarke?“, pitanjem mi odgovara na pitanje.
„Nisam Gojko.“
„A znaš zašto čvarke niko ne reklamira? Jer se oni prodaju sami od sebe, ista priča je i sa našim restoranom“, zaključio je.
Izvrsna hrana, muzika za dušu, reč po reč, ali moralo se rastajati.
Prespavaću u hotelu „Požega”. Nikada ranije nisam boravio u njemu. U hotelu je toplo, ljubazni recepcionar mi daje ključ od sobe. Napolju je mrak, magla, osam je sati uveče, a osećaj kao da je ponoć. Ipak, ko će dočekati jutro… Na svim kanalima TV-a isti prekori i pretnje, iste poruke. Sve bi ovo bilo luk i voda da narod ne sluša, a ovo će otprilike da traje sve dotle dok ne nađemo neki drugi, bolji narod. Ostalo mi je samo da zavapim „Jadni narode moj!“ Gasim televizor.

Porodica Vase Šunjevarića je takva da je staviš na razglednicu

Svanuo je novi dan, maglovit i sumoran. Ali doručak perfektan, osoblje ljubazno i predusretljivo. Sve u svemu, utisak o hotelu savršen – čisto, skladno, doterano uz pristojnu cenu. Vraćam se u Zlakusu. Sunce je u međuvremenu ogrejalo, pa odmah sve deluje lepše… Ali kako naći baš onu kuću kojoj si se uputio ako ih ima 600 gotovo identičnih. Treba imati sreće pa sresti nekog da ti da pravu informaciju. Ulazim u dvorište porodične kuće Vasa Šunjevarića, u kojoj Vaso živi sa suprugom Danom, sinom Sašom i ćerkom Sanjom. Porodica za primer. Vredni, pristojni, uspešni i lepi ljudi, da ih staviš na razglednicu. To je jedna od dvadesetak porodica koja se bavi grnčarskim zanatom na način koji se koristi gotovo i pre pola milenijuma. Posuđe i ostali predmeti proizvode se na ručnom grnčarskom kolu sistemom zidanja slojeva. Vrlo složen postupak koji je zamenilo livenje i presovanje gline, koje jeste stotinak puta brže, ali je zbog ovog prvog zlakuska grnčarija jedinstvena na evropskom kontinentu.

З znaju i oni koji ne čitaju ćirilicu

Zlakuska grnčarija proizvodi se od gline i kamena, ali ni jedno ni drugo se ne vadi u Zlakusi. Zlakusa ima samo vrhunske majstore ovog zanata. Glina se vadi u selu Vranjani, a kamen u selu Rupljevo. Težak je i komplikovan proces dobijanja osnovne sirovine. Svet je to umeo da prepozna i vrednuje. Stoga je zlakuska grnčarija stavljena i na reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Zaštićena je i prepoznatljiva po ćiriličnom slovu З. Ovo je četvrti element na Uneskovoj listi iz Republike Srbije. Vaso Šunjevarić je glava porodice i majstor svog zanata. Kada je u kuću došla mlada Dana, vrlo brzo je i ona naučila i zavolela grnčarski posao. Uspela je da savlada sve tehnike proizvodnje. Vredna žena je na celodnevnoj relaciji između radionice i kuhinje, ipak – sve stiže, uz osmeh i bez ikakvih jadikovki i žalbi. Sin Saša dolazi za vikend iz Beograda i čim stigne – započinje posao u radionici. Ćerka Sanja uredno obavlja svoj deo posla.

Grnčarska posuda porodice Šunjevarić „Zlakusko zvono“ poseduje dva poklopca, jedan za pećnicu i drugi za spemanje hrane napolju. Ova posuda svojim karakteristikama čini jelo još ukusnijim i skraćuje vreme spremanja. Vaso, čovek gorštačkog izgleda, sprema i novi proizvod u saradnji sa časopisom „Cafe Bar & Restoran”.
Ovaj novi proizvod predstavlja najbolji i najefikasniji način dimljenja mesa. Meso odimljeno na ovaj način stiče sočnost, mekoću i zlatnu boju, a sve zahvaljujući zlakuskoj keramici. Ova nova pušnica za meso ne stvara nikakva neželjena svojstva mesa, a ova „amfora” za dimljenje biće ujedno i ukras u prostoru u kom bude postavljena. Želim svu sreću porodici Vasa Šunjevarića na putu stvaranja još jednog izuzetnog proizvoda.